Dogovor EU - truli kompromis

Ipak, reč je o trulom kompromisu, piše Dojče vele.

Bio je to težak porođaj. Bila su neophodna dva sastanka na vrhu, naporne noćne sednice i mnogo podočnjaka. Tek onda je postignut dogovor oko idućeg budžeta za period od sedam godina.

I uprkos tome rezultat je razočaravajući. Zbog raznoraznih pretnji vetom, trebalo je zadovoljiti pre svega tri velike interesne grupe. Bogate zemlje severa insistirale su na smanjenju čitavog budžeta. Tu Britanac Dejvid Kameron, kao ni na samitu u novembru 2012., nije hteo da popusti, jer je na unutrašnjopolitičkoj sceni pod velikim pritiskom.

I zaista bi sada naredni višegodišnji budžet trebalo prvi put da bude manji od aktuelnog. Drugu grupu čine zemlje s jakom poljoprivredom, pre svih Francuska, koje su tražile subvencije. A treća je velika grupa zemalja na jugu i istoku Evrope, koja strahuje zbog mogućeg smanjena subvencija siromašnim regionima. Neke zemlje se nalaze u različitim grupama, što onda može da dovede do zanimljivih sukoba interesa. Tako Nemačka, odnosno kancelarka Merkel, zastupa smanjenje budžeta, ali bi zato njena ministarka poljoprivrede i dalje subvencionisala seljake kao i do sada. Pored toga sve je više zemalja tražilo i posebne "popuste". Velika Britanija svoj "večni" popust želi naravno nadalje da zadrži.

Štedi se na projektima budućnosti

Jedan jedini veto bio je dovoljan da dogovor propadne. Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompuj je zbog toga imao nezahvalan zadatak: morao je da udovolji svima. I na kraju mu je to očigledno uspelo, uprkos minimalnom manevarskom prostoru.

Cena koju je morao da plati su - pogrešni prioriteti. Jer na kraju je budžet smanjen na području istraživanja, obrazovanja, velikih internacionalnih infrastrukturnih projekata. A upravo to bi značilo napredak za Evropu.To bi na kraju moglo da pomogne i smanjenju visoke nezaposlenosti među mladima.

S druge strane visoke agrarne subvencije sprečavaju više konkurentnosti. Trebalo bi preispitati i smisao brojnih projekata strukturnih podsticaja u slabo razvijenim krajevima Evrope. Decenijama se sprovodila takva politika u Španiji, Portugalu i Grčkoj, koja međutim nije promenila značajne strukturne slabosti ovih zemalja.

Sve veća rupa u blagajni

Slabosti dosadašnjeg sistema - rasipanje i premalo novca u inovativnim oblastima za budućnost - su poznate. Ali da bi svaki šef vlade mogao da kaže kako je pobedio i kako se sa samita nije vratio praznih ruku, učesnici sastanka na vrhu morali su da pristanu na ovaj truli kompromis.

I ne samo to: opet su dozvolili da zemlje plaćaju manje novca nego što su obećale. Pri tom je briselska blagajna već u ovom budžetu 2013. prilično prazna jer zemlje plaćaju nižu sumu od one na koju su se obavezale. Evropska unija tako stalno vuče za sobom sve veću rupu u blagajni koja pravno zapravo uopšte ne bi smela da postoji.