Dan kada je Soroš oborio funtu

Džordža Soroša danas jedni u svetu slave kao propovednika slobodnog tržišta, dok ga drugi napadaju kao bezobzirnog finansijskog žonglera. On sam sebe vidi kao filantropa koji se zalaže za slobodu na svim nivoima društva – kako u ekonomiji tako i u politici.

U celom regionu jugoistočne i istočne Evrope, Soroš je najpoznatiji kao osnivač fondacije Otvoreno društvo (Open Society Foundations), koja znatnim finansijskim sredstvima pomaže rad brojnih nevladinih organizacija, pre svega onih koje se zalažu za uspostavljanje slobodnog i demokratskog društva.

Što se finansijskih sredstava tiče to mu nije problem – ekonomski magazin Forbs procenjuje bogatstvo ovog 82-godišnjaka na oko 14 milijardi američkih dolara.

Taj novac Sorošu nije pao s neba. On ga je zaradio – berzanskom špekulacijom. Kako mu je to pošlo za rukom? Vratimo se u 1992. godinu. Tada je Evropska unija sa 12 zemalja članica bila još mini-unija. Nemačka je upravo politički bila ponovo ujedinjena, što ju je koštalo ogromne sume novca. Nemačko ujedinjenje je poprilično promenilo tadašnje političke i ekonomske strukture u Evropi. Nemačka se ozbiljno zadužila što je dovelo do rasta inflacije. Kako bi sprečila dalji rast cena Nemačka savezna banka (Bundesbank) je povećala svoju kamatnu stopu. Time je nemačka marka postala skuplja.

Cena ujedinjenja Nemačke

To je tada bilo moguće, budući da još nije postojala zajednička valuta evro; istovremeno su nacionalne banke bile samostalne u svojim odlukama. Ali zemlje Evropske unije su ipak bile tesno povezane i to u okviru Evropskog monetarnog sistema (EWS). Ključni element tog sistema zasnivao se na mehanizmu ograničenja za međusobne fluktuacije valuta zemalja članica EU.

Međutim, povećanje nemačke kamatne stope prisililo je i druge države na sličan korak, kako bi sprečile prevelik pad vrednosti sopstvene nacionalne valute. U to vreme je pre svih britanska funta bila znatno precenjena. Istovremeno je i američki dolar počeo da gubi na vrednosti, što je samo još više povećalo pritisak na Evropu.

Krimić u Londonu

Džordž Soroš znao je da iskoristi tu slabost sistema. Rođen je 1930. u Mađarskoj. Porodica je uprkos jevrejskom poreklu uspela da preživi nacistički režim. Posle rata porodica se seli u Veliku Britaniju, gde Soroš završava Ekonomski fakultet, a 1956. odlazi u Sjedinjene Američke Države. Soroš u SAD dolazi s 5000 dolara u džepu, ali se zahvaljujući uspešnim poslovima na berzi ubrzo pretvara u bogataša. Te 1992. godine on je video pod kakvim se pritiskom nalazi britanska vlada, delimično i zbog vrlo lošeg stanja državne blagajne. Soroš je došao do zaključka da će London ili morati znatno da smanji vrednost funte, ili da će morati da istupi iz EWS-a. On je zajedno s nekolicinom drugih investitora prikupio velike količine novca kako bi ciljano oslabio britansku funtu. U tu svrhu je velike količine funti s kojima je raspolagao počeo da menja u nemačku marku i francuski franak.

Britanska Nacionalna banka je reagovala i počela je u velikom stilu da kupuje funte, kako bi stabilizovala kurs, međutim bez uspeha. Zbog toga je 16. septembra 1992. britanska kamatna stopa povećana sa 10 na 12 odsto, kako bi se privukli investitori da ulažu u funtu. Samo nekoliko sati kasnije kamata je povećana čak na 15 posto. Ali Soroš i drugi spekulanti na tu ponudu nisu pristali i nastavili su da čekaju. U 19 sati tog dana je britanski ministar finansija objavio da zemlja istupa iz sistema EWS-a. Taj dan je u istoriju Velike Britanije ušao kao "crna sreda". A Soroš je u jednom danu zaradio milijardu dolara i postao legenda.

Špekulisanje bez granica

Do svog odlaska u penziju prošle godine, dakle kao 81-godišnjak, Soroš je sve vreme bio aktivan u traženju slabih tačaka pojedinih država i u špekuliranju protiv njih. Istovremeno je postao i uzor brojnim "učenicima".

Pogotovo u vreme finansijske i dužničke krize špekulanti se često proglašavaju glavnim krivcima. Političari rado upiru prstom u njih i navode ih kao glavne krivce za zelenaške kamate koje prezadužene države moraju da plaćaju na finansijskom tržištu. Ti političari međutim rado zaboravljaju da nisu špekulanti uzročnici krize, već samo tu krizu koriste za ostvarivanje profita. A zadatak politike jeste da žonglerima na berzama, koji u sekundi "okreću" milijarde evra, postave jasna pravila igre.

U poslednje dve decenije se ukupan obim berzanskih špekulacija umnogostručio – uz pomoć specijalnih finansijskih instrumenata moguće je klađenje kako na rastuće tako i na opadajuće kurseve pojedinih valuta, ili cena sirovina, prehrambenih proizvoda ili državnih obveznica. Baš kao i pre 20 godina tako ni danas ne postoje mehanizmi koji bi to sprečili. I tako državama preostaje samo da dovedu u red svoj državne budžete – inače će se na kraju uvek veseliti - berzanski špekulanti.