Štiglic: Siromašne zemlje žrtve MMF

Perfidno smišljeni scenario je sledeći: Prvo se snimi i detaljno analizira privredno i kadrovsko stanje svake države koja zatraži finansijsku pomoć za svoj razvitak ili opstanak.

Nakon toga Svetska banka za obnovu i razvoj vladi dotične zemlje uručuje istovetan tipski program koji sadrži četiri obavezna koraka, piše Štiglic za Obzerver. Tekst je objavljen u januaru, ali aktuelan je kao stalno upozorenje svim državama, koje bi, po Štiglicu, mogle postati žrtve MMF-a.

Prvo što vlada zemlje-žrtve treba da sprovede bez odlaganja je privatizacija, a posebno velikih javnih i ključnih industrijskih preduzeća koja čine kičmu privrede.

Umesto da se argumentovano protive zahtevu za brzopletu prodaju javnih preduzeća mnogi su političari požurili u radosnu (ras)prodaju elektroprivrede, naftne industrije i vodoprivrede kao da je reč o privrednom imperativu.

Da bi ućutkali trezvene kritičare takvog nepromišljenog postupka s teškim dalekosežnim posledicama oni se pozivaju na imperativne zahteve Svetske banke za obnovu i razvoj.

„Možete videti kako im se rašire oči na mogućnost dobijanja provizije ako se u proceni vrednosti imovine velikih javnih preduzeća i ključnih industrijskih preduzeća skine koja milijarda ili barem nekoliko stotina miliona dolara“, kaže Štiglic. Nakon kampanjski sprovedene privatizacije obavezno sledi donošenje zakonske regulative o liberalizaciji tržišnog kapitala.

Taj potez, teorijski gledano, omogućuje investicionom kapitalu nesmetan ulazak i izlazak iz zemlje.

Pri tome, kako pokazuje iskustvo, u zemlju-žrtvu, ulazi relativno malo kapitala, a kudikamo najveći deo raspoloživog kapitala na „zakonit“ način nesmetano izlazi iz zemlje.

Taj proces izvlačenja kapitala je u ekonomiji poznat pod imenom „krug vrućeg novca“.

Novac ili, tačnije rečeno pljačkaški kapital ulazi u zemlju-žrtvu prvenstveno radi špekulacija nekretninama i valutom, a zatim poput plašljive divljači, beži glavom bez obzira već na prvi znak nadolazećih nevolja koje bi mogle bilo kako ugroziti njegovu sigurnost.

U tom paničnom begu kapitala državne rezerve mogu „presušiti“ za samo nekoliko dana. Nakon takvog vešto insceniranog bega kapitala MMF obavezno traži od vlade zemlje-žrtve da odmah drastično poveća kamatne stope na 30, 50 ili čak 80 % kako bi velike svetske špekulante privukla na povrat isisanog državnog kapitala.

Postoji li zemlja koja je izbegla ovakvu nesretnu sudbinu? „Da“ – kaže profesor Štiglic

„Rezultat takvog poteza vlade, koja najčešće nema drugog izlaza, je predvidljiv“, kaže Štiglic, prenosi hrsvijet.net.

Astronomske kamatne stope, naravno, brzo privuku odbegli kapital, dok s druge strane one sistemski razaraju industrijsku proizvodnju i definitivno isušuju nacionalnu riznicu zemlje-žrtve.

MMF zemlju-žrtvu koja je na izdisaju hladnokrvno uvlači u treći korak – takozvano „tržišno određivanje cena“. To je lep izraz za dramatično dizanje cena hrane, energenata, vode i ostalih komunalnih usluga.

Zemlja-žrtva doslovice bačena „na kolena“ i „de facto“ se nalazi pred prverednim uništenjem.

U tim dramatičnim okolnostima MMF iz nje zločinačkom hladnokrvnošću izvlači i poslednje kapi krvi.

Programirano pojačava „vatru“ i podiže socijalnu temperaturu dok napokon celi kotao ne eksplodira.

Time je otvoreno samo predvorje pakla. Eklatantan primer za to je Indonezija 1998. kojoj je MMF bezobzirno ukinuo subvencije za hranu i gorivo za siromašno pučanstvo, nakon čega su posvuda buknuli žestoki prosvjedi i nemiri.