Ko je kriv - država i(li) malinari?

Prošle godine, malinara nije bilo na drumovima, niti pred zgradom vlade. Zašto? Bili su veoma zadovoljni postignutom cenom od od 155 do 160 dinara.

Sada nisu – i evo ih u Nemanjinoj. I neka su bili. Ali ta priča time nije okončana i državno saplitanje o malinu se nastavlja.

U tržišnim uslovima, za koje smo se na putu ka EU opredelili, država ne može i ne treba da utiče na cenu maline u Srbiji. Čak bi joj to trebalo i zakonom zabraniti, jer cena maline, koja je gotovo u potpunosti izvozni proizvod, zavisi od kretanja na međunarodnom tržištu.

Ako Evropi, kao što je ove godine bilo za višnju, treba to voće i za njim postoji tražnja – cena raste. Ako su hladnjače pune lanjskog voća, pa uz to malina rodi i kod konkurencije, cena – padne. Odnos ponude i tražnje. Zar ne? Jeste, ali ima nešto što se zove i nacionalni interes. Ova zemlja u boljim godinama prihoduje od prodaje maline i po 150 miliona evra. Da li joj je stalo do tih para i hiljada ljudi koji se tim poslom bave? Moralo bi, ali ne na način na koji oni to traže – državo daj nam po još 26 dinara koje nismo ove godine dobili za neku nama prihvatljivu cenu. To nikako.

I tu država mora da bude odlučna – ona ne kupuje malinu, s njom ne trguje i od nje ne pravi profit. Nije, dakle, direktan tržišni igrač. Ali – šta jeste. Nadzornik svega onog što se na tržištu dešava i onaj koji propisuje pravila igre.

E ako je to tako, a tako to rade svi u EU, počev od Holandije i Danske do Francuske, onda država Srbija treba da pomogne tim istim malinarima da svoju proizvodnju unaprede, povoljnim kreditima, bespovratnim sredstvima, subvencijama… ne bi li prosečne prinose s pet-šest povećali na 12 do 15 tona po hektaru. Da im omogući zaštitne mreže od gradonosnih oblaka, zalivne sisteme, jeftinije gorivo, zaštitu biljaka…

Malinari traže da se njihovo voće proglasi za strateški proizvod ili nacionalni brend. Malina je, bez svake sumnje, to zaslužuje. Veći je zaštitni znak Srbije od šljive. Ne izvozimo kompjutere, televizore, automobile i mnoge druge tehnološki skupe proizvode, ali i na malini može da se lepo zaradi i živi. Ne traži četiri do deset hiljada evra po radnom mestu. Ali, država Srbija to nije uradila. Da jeste verovatno bi bila prinuđena da sada i subvencijama pomogne malinare i da one ne moraju da okapavaju na putevima.

To, naravno, ne znači da se proizvođači mogu ponašati kao razmažena deca, koja čim ne dobiju svoju cenu, počinju da prete svakovrsnim blokadama. Tržište nije haos i razuzdana sloboda, već sistem, pravila igre, koja se moraju poštovati, a nadzire ih i kontroliše država.

Okreni, obrni, na talonu ostaju tri aktera – malinari, tržište i država. U tom trouglu koliko sutra mora da se nađu rešenja kako se dogodine ne bi dogodilo da neko opet pravi busije na drumovima, jer je nezadovoljan cenom nekog svog proizvoda.

Ali, ono što bude važilo za malinara mora da vredi i za onog ko se bavi proizvodnjom šljiva, jabuka, pšenice, repe šećerne, mesa ili mleka. A ta pravila ova zemlja nema. Nije ih prepisala od EU, a hoće u tu porodicu država. Čest odgovor je – nema para. Mali nam je agrarni budžet. Da li? Taj kolač je, istina, veoma skroman u apsolutnom iznosu, ali ako ne postoje pravila po kojima bi to malo para dalo više, sve je uzaludan posao. U takvim okolnostima vlada deluje vatrogasno i uvek je na početku.