Restitucija dira zaštićene stanare

Udruženje korisnika stanova u privatnom vlasništvu učestvovalo je u javnoj raspravi i uputilo konkretne predloge vicepremijeru Božidaru Đeliću i radnoj grupi za izradu nacrta zakona.

Osnovna zabluda u vezi sa zaštićenim stanarima jeste da su oni otimači koji su posle Drugog svetskog rata silom upadali u tuđe stanove, kažu u Udruženju.

Prema jednoj anketi nadležnog ministarstva od pre petnaest godina, upravo ti stanari, useljeni posle 1945, na osnovu administrativnih odluka opština, čine neznatnu manjinu. Većinu, kažu, čine starosedeoci Beograda i njihovi potomci.

Njihove porodice su u stanovima još od pre 1941, kada su ih dedovi ili očevi legalno iznajmili od vlasnika koji su se profesionalno bavili izdavanjem. Pravo zakupa posle rata preimenovano im je u stanarsko pravo. Ako su zgrade u međuvremenu nacionalizovane, oni su te stanove i otkupili od države. Kako kažu u Udruženju, takvi stanovi sada neće moći da budu vraćeni starim vlasnicima u naturi, već će država morati da ih obešteti. Njihove porodice su u stanovima još od pre 1941, kada su ih dedovi ili očevi legalno iznajmili od vlasnika koji su se profesionalno bavili izdavanjem. Pravo zakupa posle rata preimenovano im je u stanarsko pravo. Ako su zgrade u međuvremenu nacionalizovane, oni su te stanove i otkupili od države. Kako kažu u Udruženju, takvi stanovi sada neće moći da budu vraćeni starim vlasnicima u naturi, već će država morati da ih obešteti.

Drugu grupu čine oni koji su do 1990. legalno menjali stanarsko pravo na društvenom stanu u pravo na stanu u privatnom vlasništvu, jer su ta dva prava zakonski bila izjednačena. I vojna lica su prilikom prekomande, uz saglasnost nadležnih, menjala stanarsko pravo na vojnom stanu za isto pravo u privatnom stanu u drugom gradu. U nosioce stanarskog prava - zakupce stanova na neodređeno vreme, spadaju i oni kojima su firme dodeljivale stanove na ime rešavanja stambenih pitanja u okviru jedinstvenih rang-lista zaposlenih.

Ni vlasnici, kažu u Udruženju, nisu isti. I među njima ima izvornih vlasnika i njihovih naslednika, ali i kupaca neuseljivih stanova, kao i njihovih naslednika. Zbog svega toga, ističu u ovom udruženju, rešenje tog pitanja ne može biti uniformno.

"Rasprostranjena je i zabluda da zaštita stanara predstavlja ostatak socijalizma, jer ni u zemljama EU, ni u SAD, zakupnina nije samo rezultat ponude i potražnje stanova za izdavanje. Tamo važi pravilo da mora postojati određeni odnos između prosečne nadnice i troškova stanovanja. To je u većini evropskih zemalja oko 20 odsto od prihoda prosečnog domaćinstva. Porast stanarina automatski izaziva pritisak na porast nadnica, što povećava troškove privrede i smanjuje njenu konkurentnost", kaže predsednik Udruženja prof. dr Vlastimir Dedović. - Zaštićeni stanari, prema rečima Dedovića, u Srbiji baš nisu toliko zaštićeni koliko se misli. Oni imaju ograničenu visinu stanarine, koja, prosečno, za stan od 60 kvadrata iznosi oko 100 evra, ali su na meti pritisaka vlasnika stanova, pogotovo ako su to kupci neuseljivih nekretnina.

"Mnogi naši članovi, stariji ljudi, bukvalno su ostali na ulici.Imali smo slučaj deke koji je ostao da živi sam. Naslednica vlasnika stana se s njim sprijateljila sve dok nije stekla toliko poverenje da joj on da ključ stana. Dok je bio na pijaci, ona je sa „gorilama“ upala u stan i zamenila bravu! Deka je ostao na ulici, a ishod sudskog spora je neizvestan zbog njegovih godina", kaže Dedović. -

Slična priča zadesila je i jednu porodicu na Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, a postoje čak i agencije koje su se specijalizovale za izbacivanje ljudi iz stanova, tvrdi Dedović.

"Mi smo diskriminisani u odnosu na sve one koji su posle 1992. otkupili za budzašto društvene stanove, jer nikada nismo imali takvu mogućnostZato Udruženje predlaže državi da i neuseljive stanove tretira Zakonom o restituciji i da obešteti stare vlasnike, a zaštićenim stanarima omogući otkup po netržišnim cenama, koje bi odredila Poreska uprava", kaže Dedović.