Stranci "zaposle", država plaća

Kada se sve sabere, investitori koji su dobili ove subvencije, obavezali su se da zaposle tačno 9.999 radnika, što znači da je jedno radno mesto državu koštalo u proseku 5.050 evra.

Ako se uzme da je prosečna bruto plata oko 470 evra, iz toga proizilazi da je primaoce subvencija država častila sa oko godinu dana potpuno besplatne radne snage, a u nekim slučajevima i dve godine.

Naravno, kada se zna da ovakve kompanije retko kada isplaćuju prosečne zarade svojim zaposlenima, već uglavnom daleko niže, jasno je da će one u Srbiji godinama poslovati, odnoseći profit, a ne plaćajući radnike svojim novcem.

Zanimljivo je da je u 13 slučajeva država investitorima odobrila subvencije od preko milion evra, pri čemu je najviše novca, čak 16 miliona evra dobila Jura korporacija iz Južne Koreje za dve svoje investicije - u Nišu i u Rači.

U kompanije koje su dobile preko milion evra otišlo je 66 odsto svih odobrenih subvencija, odnosno 33,4 miliona evra, s tim što su se one obavezale da zaposle 6.058 radnika, što je 60,6 odsto od ukupnog broja ljudi koji bi trebalo da dobiju posao u firmama kojima je država na ovaj način pomogla.

Iz toga proizilazi da najveći investitori zapravo dobijaju nešto veće subvencije po otvorenom radnom mestu od manjih investitora.

Ali, koliko su velike kompanije povlašćenije u odnosu na manje, naročito se vidi poređenjem ukupnih investicija i ukupnih subvencija koje su dobile. Iako su primile čak dve trećine svih subvencija, investicije firmi kojima je država dala preko milion evra pomoći čine tek 43,7 odsto ukupnih ulaganja svih primalaca subvencija.

Te kompanije su se obavezale na ulaganje 96,7 miliona evra u Srbiji, dok ukupni nivo obećanih investicija svih subvencionisanih preduzeća zajedno iznosi 221,3 miliona.

Iz toga se da zaključiti da najveće kompanije u Srbiji ne ulažu toliko u sofisticiranu proizvodnju koliko u radno intenzivnije poslove, što donekle pokazuju i podaci po kojima te firme prevashodno investiraju u tekstilnu i auto industriju i elektrotehniku, pri čemu se uglavnom radi o sklapanju raznih delova, kao u slučaju Gorenja.

U pojedinim slučajevima nivo ulaganja preduzeća je tek za nekoliko desetina procenata veći u odnosu na dobijenu subvenciju, tako da je država zapravo finansirala najveći deo ulaganja određene kompanije. Tako je, primera radi, za investiciju u Nišu korporacija Jura dobila 10,5 miliona evra, a u pitanju je ulaganje od ukupno15 miliona. To znači da država finansira više od dve trećine te investicije.

U drugom pogonu te kompanije, u Rači, planirano je ulaganje od osam miliona evra, a država je odobrila subvenciju od 4,5 miliona evra, odnosno od 56 procenata celog ulaganja. Ima i drugih primera, pa je tako turska tekstilna fabrika Jeanci za ulaganje od 2,75 miliona evra dobila subvenciju od 1,75 miliona evra, iliti 63,6 odsto, dok je francuskom Sažemkomu država pokrila bezmalo polovinu investicije od 3,2 miliona evra u Nišu.

Saradnik Ekonomskog instituta Ivan Nikolić smatra da je ovakav način privlačenja investicija donekle opravdan, pošto Srbija „nema drugi argument da ih privuče“, naročito imajući u vidu stanje u celom regionu i globalnu krizu.

"Ali, to definitivno ne može da bude jedini način za privlačenje investicija, već glavna mera i dalje mora da bude kreiranje odgovarajućeg poslovnog ambijenta. Kod prioritetnih investitora većim subvencijama se može dodatno uticati na njihov dolazak, ali isključivo ako su u pitanju izvozni poslovi", kaže Nikolić.

On dodaje da su "pojedine zemlje nekim investitorima, poput proizvođača automobila, davale čak i veće subvencije, ali to nikako ne može da važi linearno za sve ulagače. Kriterijumi za određivanje nivoa subvencija jesu sumnjivi i daju prostora za zloupotrebe, ali u ovakvoj situaciji bolje išta nego ništa".

Saradnik Centra za novu politiku Goran Nikolić smatra da je prioritet u Srbiji rast zaposlenosti te da u situaciji u kojoj „nismo u mogućnosti da na normalan način privučemo investicije, kako su to radile zemlje poput Slovenije tokom devedesetih godina, sada moramo da ih privlačimo na koji god način možemo“.

"Tu ima i elemenata socijalne politike, jer čak i da se državi ne isplati da toliko subvencioniše zapošljavanje, tu se zapravo radi o tome da bogatiji pomažu siromašnije, a investitori će morati da ostanu ovde i posle isteka te subvencije, odnosno i pošto potroše dobijeni iznos na plate radnicima. Oni kada jednom dođu moraju da ostanu, a velike kompanije poput Jure ili Dajteka će uvek pronaći tržište za svoje proizvode i opstaće. Mi subvencionisanjem vodimo bitku za konkurentnost u odnosu na okruženje", smatra Nikolić, ističući kao prednosti Srbije i nizak efektivan porez na dobit od oko pet odsto, relativno mali PDV i realni pad dinara.