Prva šansa svakom drugom i zadnja

Nakon što je krajem 2009. godine izgubio posao agenta osiguranja u kompaniji „Viner štediše” drugo zaposlenje nije našao.

Sa završenom Višom poslovnom školom od države je tada dobijao 18.000 dinara mesečno, a nakon što je pripravnički ugovor istekao poslodavac je Bojanu vratio radnu knjižicu i poslao ga nazad na šalter Nacionalne službe za zapošljavanje.

On nije jedini čija se karijera ovako završila. Svaki drugi zaposleni, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, kraj 2009. dočekao je bez produženja ugovora o zaposlenju. U drugom delu Srbije Bojanova vršnjakinja se nada da će nakon isteka pripravničkog perioda dobiti stalno zaposlenje. Ne želi da joj se u novinama spominje ni ime, ni firma u kojoj radi, niti čime se bavi. Kako kaže, da nešto ne izbaksuzira.

„Iako znam mnogo onih koji su posle toga ostali bez posla, mislim da će me zadržati na ovom radnom mestu, jer su baš tražili nekoga na duže“, kaže naša sagovornica čija je plata 20.000 dinara.

Istini za volju, poslodavci nisu ni bili obavezni da nakon isteka pripravničkog staža kandidatima ponude stalno zaposlenje.

„Uprkos tome čak 50,76 odsto njih sa visokom stručnom spremom ostalo je u radnom odnosu, kao i 46,38 odsto onih sa višom stručnom spremom, odnosno 37,9 odsto kandidata sa srednjom stručnom spremom“, kažu u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Program Ministarstva ekonomije nastavljen je i u 2010. godini, s tim što je država malo promenila pravila igre. Mladima je omogućeno da bar dve godine preko programa „Prve šanse” rade kod istog poslodavca.

Po novim pravilima, kandidati su tri meseca volontirali uz nadoknadu od 10.000 dinara, nakon čega im je tekao pripravnički staž od 12 meseci. Po isteku tog perioda, poslodavac je bio obavezan da još godinu dana zadrži kandidata na tom radnom mestu.

Lane je za ovaj program iz budžeta potrošeno 1,8 milijardi dinara, a prvu radnu knjižicu tako je dobilo 10.500 mladih ljudi.

S obzirom na to da je program još u toku, ne zna se ko će na kraju 2011. godine imati razlog da časti. I ove godine za angažovanje 15.000 pripravnika država je izdvojila 2,6 milijardi dinara.

Pitali smo ekonomiste da li se ovaj posao državi isplati.

Prema oceni profesora Miodraga Zeca, ako je svaki drugi kandidat dobio posao onda to nije loš procenat. Priznaje da je prijatno iznenađen, jer je, kako reče, očekivao mnogo gore rezultate.

Ipak, profesor Milojko Arsić ne misli tako. Preciznije, on smatra da je to maksimum koji takav program može da donese, ali da bi takvi podsticaji trebalo da budu mere drugog reda.

„Previše se oslanjamo na takve poteze države. Bolje je da se smanje administrativne barijere i takse koje privrednici plaćaju. Jer i to je, uz poreze, trošak za poslodavca. Tako bi se mnogo više stimulisalo zapošljavanje“, uveren je Arsić.

Pogotovo što misli da program „Prva šansa” otvara prostor za zloupotrebe pa vlasnici preduzeća tako mogu, o trošku države, da na godinu dana zaposle rođake i prijatelje. Dodaje i to da bi država polako trebalo da se povlači iz takvog programa podrške zapošljavanju, jer on nikako ne može da reši sistemski problem nezaposlenosti.