Jedna dobra vest

U Srbiji se, naime, mesecima unazad kao najveći uspeh predstavlja svako novo zaduživanje. Kao da kredit nikad neće morati da se vrati. Stiče se utisak da sa toliko zanosa zvaničnici svojevremeno nisu govorili ni o bespovratnoj pomoći, koju je Srbija dobijala od međunarodne zajednice neposredno posle 5. oktobra 2000.

Zato i ne čudi što je javni dug već narastao na 10 milijardi evra i što će u narednih nekoliko meseci da poraste za još dve-tri milijarde evra. Toliko je novih kreditnih aranžmana već ugovoreno i samo je pitanje dana kad će taj novac biti iskorišćen, a udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu nastaviti da se približava granici posle koje će otplata dospelih rata postati nepodnošljiv teret za srpsku privredu i poreske obveznike.

Sami zvaničnici svojim izjavama pothranjuju opšti utisak da im je najvažnije da novim kreditima namaknu pare za popunu manjka u državnoj kasi, jer će ionako te dugove morati da vraća – neko drugi. Samo na taj način može se objasniti euforija sa kojom je tokom nedavne posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva saopšteno da je Rusija spremna da Srbiji pozajmi milijardu dolara. Pod kojim uslovima? To, izgleda, nekima nije ni bilo bitno. A to je suštinsko pitanje.

Uostalom, evo grube računice. Mesečna rata za kredit od milijardu dolara na rok otplate od 10 godina i uz kamatnu stopu od pet odsto godišnje bila bi oko 10,6 miliona dolara. Ukupno bi, dakle, za taj kredit morala da se plati kamata od oko 272,8 miliona dolara.

Uz kamatnu stopu od tri odsto i nepromenjene ostale uslove, mesečna rata bila bi 9,6 miliona, a ukupna kamata za ceo desetogodišnji period otplate 158,7 miliona dolara. Ukoliko bi se, dakle, kredit ugovorio uz kamatnu stopu veću za „samo“ dva procentna poena, to bi državu, ili bolje rečeno poreske obveznike Srbije koštalo dodatnih 114 miliona dolara. Ili 11,4 odsto od ukupne vrednosti pozajmice. Malo li je?

Valjda je ova računica dovoljna opomena da se shvati koliko su zapravo važni uslovi pod kojim se država zadužuje. I teško je pretpostaviti da najvišim državnim zvaničnicima Srbije ona nije bila poznata. No, čak i da nije, trebalo je da dobro razmisle pre nego što su slavodobitno saopštili da je sa Rusijom dogovoren kredit od milijardu dolara.

Mnogi su insistiranje na uslovima tog kredita pokušali da prikažu kao „cepidlačenje“ ili da ga svedu na „antirusko raspoloženje“. Ništa od toga. Uostalom, ako se svakom građaninu savetuje da dobro razmisli pre nego što se zaduži, da u različitim bankama uporedi uslove, a pre svega visinu kamatne stope i dužinu roka otplate kredita, zašto bi drugačija pravila važila za državu. E, upravo zbog toga je dobra vest što već u prvoj rundi srpska delegacija, koju je predvodio pomoćnik ministra finansija Zoran Ćirović, nije doživela „nokaut“.

Da je iz Moskve stigla „pozitivna“ vest da je sve dogovoreno, to bi, nažalost, verovatno značilo da je srpska strana prihvatila sve uslove kreditora. Ujedno, bio bi to svojevrstan dokaz da je đavo odneo šalu i da Vlada Srbije nema drugo rešenje za popunu manjka u državnoj kasi za narednu godinu. Strpljenje, koje je ovog puta, za neke i neočekivano, pokazala srpska delegacija može da bude i ohrabrujući znak da se u dugove neće srljati bez razmišljanja koliko će to na kraju koštati. Na neki način Srbija je time poslala i signal da, ipak, nije u tolikom škripcu i da ne mora baš po svaku cenu da se zadužuje za pokriće budžetskog deficita.

To bi, ako je zaista tako, moglo da popravi i njenu poziciju pre nastavka razgovora. Jer ako potencijalni kreditor zna da potencijalnom dužniku baš i ne gori toliko pod nogama, biće spremniji na nešto blaže uslove. Pa, nisu slučajno i u Srbiji najviše kamatne stope upravo na keš kredite.

Njih po pravilu uzimaju građani koji imaju veće rashode od primanja i bitno im je samo da trenutno premoste finansijske probleme u svojim budžetima, bez obzira na to koliko to košta. U suprotnom, da žele, na primer, da kupe novi nameštaj ili neki kućni aparat, mogu uzeti potrošački kredit, sa dužim rokom otplate i upola nižim kamatnim stopama.

Ostaje, dakle, nada da je srpska strana ovoga puta rešena da izdejstvuje što je moguće bolje uslove za ruski kredit. Bilo bi logično da oni budu slični uslovima dogovorenim sa Kinom, koja je Srbiji nedavno odobrila dugoročni kredit uz kamatnu stopu od tri odsto godišnje. Zato srpski pregovarači sa Zoranom Ćirovićem na čelu moraju imati apsolutnu podršku svih članova Vlade Srbije, ali i celokupne domaće javnosti sve dok se ne okončaju pregovori sa ruskim kreditorima. Nije, međutim, isključeno da bi moglo da bude i drugačije. Uostalom, bilo je slučajeva da ovdašnji pregovarači međusobno jedni druge sapliću, kao da rade u interesu neke druge države, a ne Srbije.

NIS je, možda, dobar primer za to, a još jedno loše iskustvo sa Rusima nikome ne bi išlo u prilog. Čak ni Rusima. Od predstavnika Srbije, pa i MMF-a, mogu da čuju koliko je teško izboriti se sa jednom stečenim lošim imidžom. Pri tome bi ovde svima trebalo da bude sasvim jasno da se ruskoj strani nema šta prigovoriti. Oni samo rade u svom interesu. To isto očekuje se, međutim, i od srpskih pregovarača. Samo na taj način može se doći do uslova prihvatljivih i za kreditora i za korisnika zajma. U svakom drugom slučaju neko će biti na gubitku. Valjda je došlo vreme da to uvek ne mora da bude baš Srbija.