Javna preduzeća: Za svakog po nešto

Odavno jedna vest iz Vlade nije toliko uzburkala javno mnjenje kao što je najava ministra ekonomije Mlađana Dinkića, da će građani Srbije dobiti besplatne akcije javnih preduzeća? I još, da će moći, ukoliko žele, da akcije nekih od tih preduzeća kupe na berzi.

Šta će od Dinkićevog predloga, međutim, (konkretno) biti znaće se krajem godine, do kada bi Vlada Srbije, po rečima ministra ekonomije, trebalo da usvoji izmene Zakona o privatizaciji javnih preduzeća, kao i Zakon o besplatnoj podeli akcija.

Ko dobija i koliko

Branko Pavloviæ: Besplatnim akcijama treba da upravlja investicioni fond

Najpre, pravo na besplatne akcije imaće svi punoletni građani Srbije koji do sada nisu dobili akcije iz privatizacije društvenih preduzeća. Dakle, i zaposleni u državnim organima, u prosveti i zdravstvu, i zaposleni u privatnim preduzećima, penzioneri i poljoprivrednici, ali i nezaposleni i studenti, rečju, svi iznad 18 godina, pod uslovom, ponavljamo, da do sada nisu dobili akcije.

“Dobitak” će biti delimično u kešu, a delimično u akcijama. Naime, Dinkićev koncept predviđa da država proda akcije koje sada drži u svom Akcijskom fondu (od firmi koje su privatizovane od 2001. godine naovamo) kao i one koje tek čeka tenderska prodaja. Tako dobijen novac biće podeljen građanima.

Trenutno se u Privatizacionom registu nalaze akcije 68 takvih preduzeća, među kojima su duvanske industrije Niš i Vranje, Beopetrol-Lukoil, Henkel-Merima, Valjaonica bakra Sevojno, tri cementare, Zdravlje Actavis, Preduzeće za puteve Beograd...

”Akcijski fond bi akcije u tim preduzećima trebalo da proda na berzi ili direktno strateškom partneru, a po ceni koja ne može biti niža od cene koja je ostvarena u postupku privatizacije. Tada ćemo taj novac isplatiti građanima u kešu“, izjavio je Dinkić.

Građane je, međutim, mnogo više “zagolicala” mogućnost da besplatno dobiju akcije velikih javnih preduzeća: NIS-a, EPS-a, Telekoma, Aerodroma “Nikola Tesla”, Jat ervejza i Galenike. U početku, građani ne bi imali pravo da prodaju svoje akcije, to pravo će steći tek kad se utvrdi tržišna cena akcija na berzi.

Odmah se, naravno, postavilo pitanje šta će građani stvarno dobiti, kolika će biti, početna, nominalna, vrednost njihovih “papira”? Ministarstva ekonomije nije izašlo sa nekom “zvaničnom” procenom, ali je u jednoj televizijskoj emisiji ovim povodom, “špekulisano” sumom od hiljadu evra.

Ako se to pomnoži sa četiri miliona (građana) ispada da će biti podeljeno četiri milijarde evra. To bi, pak, značilo da se vrednost pemenutih šest javnih preduzeća procenjuje na oko 30 milijardi evra!? Očigledno preterano, bar u ovom trenutku, pa i za nekoliko narednih godina.

Da li se, ipak, može napraviti neka računica? Predstavnik udreuženja malih akcionara Branko Pavlović tvrdi da državne akcije svih preduzeća iz “grupe 68” vrede maksimalno 180 miliona evra, što znači da bi svako dobio po oko 45 evra.

Sa druge strane, prema grubim procenama, NIS, EPS, Telekom, Aerodrom, Jat i Galenika u ovom trenutku vrede oko šest milijardi evra. Valja naglastiti da je ova procena uslovljena sadašnjim tehničko- tehnološkim i finansijskim performansama ovih preduzeća. Ulaganjima, koja, međutim, ne mogu biti mala, i njihova vrednost se znatno podiže. A cena EPS-a, recimo, odgovarajućim povećanjem cene električne energije može da skoči i za nekoliko puta.

Petnaest odsto od pomenutih šest milijardi iznosi 900 miliona evra. Kad se to raspodeli na četiri miliona građana, svaki od njih bi trebalo da dobije nešto više 220 evra. Ako, međutim, pravo na besplatne akcije bude imalo 5,5 miliona ljudi, što pojedini stručnjaci uzimaju za realno, svaki građanin će imati pravo na oko 160 evra (i to bez transakcionih troškova i poreza na kapitalnu dobit).

Sve u svemu, dakle, građani bi mogli da računaju na oko 250 evra “po glavi”. Doduše i to raspoređeno na više godina i u zavisnosti od tempa kojim javna preduzeća budu ulazila u privatizaciju.

Na prvi pogled to nije mnogo, čak bi se moglo reći i da je znatno ispod očekivanja, ali tu treba imati u vidu da će se, nakon privatizacije i investicija, vrednost ovih preduzeća višestruko povećati pa će tako skočiti i njihove akcije.

(Defektni) efekti

Miodrag Zec: Zašto da graðani finansiraju privatizovanu kompaniju

Kao posebna vrlina ovog predloga ističe se njegov pozitivan uticaj na tržište kapitala, tj. berzu.

Međutim, profesor ekonomije na beogradskom Filozofskom fakultetu, Miodrag Zec, koji je sa kolegama Mijatovićem i Živkovićem, po narudžbi prethodne vlade, uradio jedan koncpet privatizacije javnih preduzeća, tvrdi da se ovde pojavljuje najmanje dva problema.

“Ako država svoje akcije u grupi od 68 preduzeća bude prodavala postepeno, što je verovatno, to znači da će građani pare dobijati ‘na kašičicu’ pa bi tu dara mogla da bude skuplja nego mera. Sa druge strane, ako država sve te akcije bude prodavala odjednom, to bi moglo da poveća tražnju i inflatorni pritisak što je direktan udarac na monetarnu politiku. Uz to, prodajom državnih akcija u tim preduzećima ispuniće se želja mnogim preduzećima da se povuku sa Beogradske berze”, pojasnio je Zec za Ekonomist.

Povlačanje sa berze je problem koji može da se dogodi i sa javnim preduzećima, tvrdi naš sagovornik.

“Direktna prodaja građanima akcija EPS-a i ostalih preduzeća može da bude uvod u koncentraciju vlasništva, što na kraju može da rezultira nestankom sa berze. Dosadašnje iskustvo u Srbiji pokazalo je da su građani prodali akcije koje su dobili besplatno, a da su se kompanije povlačile sa tržišta kapitala. Ako se jedan Hemofarm povukao sa Beogradske berze, postavlja se pitanje zašto se to ne bi moglo dogoditi i sa velikim javnim preduzećima”, kaže Zec, dodajući da je raniji koncept privatizacije tu zamku izbegao.

Prvobitna strategija privatizacije javnih preduzeća predviđala je, naime, formiranje institucionalnog investitora. Tačnije, sve akcije koje su namenjene besplatnoj podeli bile bi prenete u investicioni privatizacioni fond, iz koga bi se akcije podelile građanima. “Tako bi javna preduzeća ostala otvorena akcionarska društva, a akcijama bi upravljao profesionalni investitor”, pojasnio je Zec.

Branko Pavlović smatra da bi postojanje investicionog fonda bilo bolje i zbog efikasnije kontrole uprave preduzeća. “Kad bi se u fondu našle akcije svih javnih preduzeća namenjene besplatnoj podeli, on bi imao veliku finansijku moć. Ako se njegove akcije ne budu dobro kotirale, akcionari bi imali pravo da pitaju menadžment zašto loše upravlja“, tvrdi Pavlović.

Ministarstvo ekonomije, dalje, predlaže da se većinski paket NIS-a proda strateškom partneru. Država bi zadržala 34 odsto akcija, a građani bi dobili 15 odsto besplatnih akcija. Ako se tender raspiše najkasnije u prvom kvartalu 2008. realno je očekivati da bude okončan u septembru ili oktobru, što znači da bi počekom 2009. građani mogi da prodaju akcije NIS-a.

Strategija privatizacije Naftne industrije, koja je usvojena polovinom 2006. godine, predviđala je, međutim, da se strateškom partneru, putem tendera, prvo ponudi 25 odsto kapitala. Onaj ko bi kupio tih 25 odsto kapitala stekao bi i pravo na dokapitalizaciju NIS-a.

“Ako bi strateškom partneru prodali 25 odsto akcija kao što je ranije bilo reči, on bi svejedno imao pravo upravljanja nad NIS-om, a država bi dobila manje novca. Predložićemo Vladi da se za NIS odredi početna cena, pa da kupci idu na aukciju”, objasnio je svoj stav Dinkić.

Zec, međutim, ima drugačije mišljenje. “Poželjna struktura vlasništva kod NIS-a bila bi da 25 odsto zadrži država. Na isto toliko, pravo bi imao i strateški partner, 20 odsto akcija moglo bi da se nađe na berzi, a ostatak da se podeli besplatno. Kupac bi kasnije imao opciju da dokapitalizuje 25 odsto i da pomeri svoje učešće, a država može da mu ustupi pravo upravljanja na određeni period”.

Novim konceptom, Ministarstvo ekonomije predložilo je da se strateškom partneru proda i većinski paket Jata. Međutim, s obzirom da će država još nije načisto s tim hoće li Jatu zadržati status nacionalnog aviprevoznika, postoji mogućnost da se strateškom partneru ponudi 49 plus dva odsto akcija. To znači da bi država zadržala 34, odnosno 36 odsto akcija, a da bi 15 odsto akcija bile podeljene besplatno.

Dinkićev koncept privatizacije predviđa da država u naredne tri godine zadrži većinski paket, odnosno 70 odsto akcija, u EPS-u, Telekomu, Aerodromu “Nikola” Tesla i Galenici. Dakle, pored besplatne podele 15 odsto vlasništva, predviđeno je da se metodom inicijalne ponude akcija (IPO) isto toliko akcija iznese na Beogradsku berzu.

Ovde je zapravo reč o dokapitalizaciji, a svi građani, bez izuzetka, moći će da na berzi kupe akcije u vrednosti do pet hiljada evra za svako preduzeće. Zaposleni i penzioneri u javnim preduzećima imaće popust.

“Pozdravljam IPO, ali se Dinkić odlučio na varijantu gde novac ostaje preduzeću. Mislim da bi bilo bolje da je na IPO ponudio već postojeće akcije preduzeća, a ne novoemitovane. Zašto bi građani sad finansirali kompaniju ako je već privatizovana”, kaže Zec.

Dinkić smatra da bi usvajanje i realizacija njegovog koncepta privatizacije javnih preduzeća imalo pozitivan uticaj na ekonomiju zemlje, jer bi, kako tvrdi, direktne strane investicije već u narednoj godini dostigle šest milijardi dolara, što je za 50 odsto više od rekordne prošle godine. Ministarstvo ekonomije u tom slučaju očekuje i godišnju stopu privrednog rasta od sedam do devet odsto.