Finansiranje startovanja biznisa

Otpočinjanje biznisa zavisi od preduzetnika i okruženja. Preduzetnik je centralna figura u procesu. Država, kroz različite vidove nefinansijske i finansijske podrške, pomaže preduzetniku da lakše prevaziđe prepreke sa kojima se suočava.

Postoje dva toka kako se odvija proces startovanja biznisa. Jedan se odnosi na preduzetnike koji sve samostalno rade. Startuju biznis bez izrade biznis plana, sa resursima sa kojima raspolažu. Ne traže nikakvu nefinansijsku pomoć, a kod finansijske se oslanjaju na privatne pozajmice.

Drugi tok se odnosi na preduzetnike koji se prvo okreću raspoloživim oblicima nefinansijske pomoći. Nefinansijska pomoć se odnosi na različite vrste obuka, korišćenje savetodavnih usluga i unajmljivanje konsultanata koji im pomažu u izradi biznis plana. Pomenute usluge su raspoložive u okviru javnog sektora, ali vrlo često i u okviru privatnog i NVO sektora.

Usluge, osim osnovnih informativnih, nisu besplatne, ali su subvencionirane od strane države. U ovom procesu je često razvijen sistem vaučera, koji omogućava preduzetniku da sam bira gde će potražiti pomoć. Pružaoci usluga su akreditovani od strane nacionalnih sertifikacionih tela.

Na osnovu rezultata biznis plana, preduzetnik finansijsku pomoć traži u okviru javnog ili privatnog sektora.

Postoje dva modela pribavljanja nedostajućih finansijskih sredstava. Prvi je «debt» model, u kome se preduzetnik u okviru kreditnog aranžmana zadužuje kod finansijskih institucija u javnom sektoru (fond za „start-up“, razvojna banka ili specijalizovane mikro-kreditne institucije) ili specijalizovanih banaka u privatnom sektoru.

Nivo razvoja	Tip finansiranja	Izvor finansiranja	Raspoloživi izvori u Srbiji
“Seed” faza	Pozajmice	Osnivači,familija, prijatelji	Osnivači, prijatelji, familija
Start-up faza	Venture kapital Krediti Lizing aranžmani	Poslovni anđeli Venture fondovi Start -up fondovi Banke Dobavljači, kupci Lizing firme	NSZ Fond za razvoj OI štedionica NVO sektor Dobavljači, kupci Lizing firme

Preduzetnik se često odlučuje na kombinovanje oba raspoloživa izvora, čime je ukupni trošak pribavljanja potrebnog kapitala niži od tržišnog, a ukupni iznos pribavljenih sredstava veći od limita koji postoje u državnim razvojnim institucijama. Drugi model je «equity», u kome preduzetnik pribavlja potrebne finansije od specijalizovanih investitora, ustupajući im deo vlasništva u svojoj firmi. Kao investitori se pojavljuju «fondovi rizičnog (venture) kapitala», ili «poslovni anđeli», specijalizovane firme koje se bave ulaganjem u potencijalno visoko profitne projekte. Na tim osnovama, investitori učestvuju u deobi profita, a svoj udeo mogu prodati nekim drugim zainteresovanim partnerima.

Preduzetniku uvek nedostaju finansijska sredstva, ali nikada se njegov biznis ne finansira u celosti iz spoljnih izvora finansiranja. U pribavljanju potrebnih finasijskih sredstava, preduzetnik prvo izračuna sa kojim sopstvenim sredstvima raspolaže, a koliki je iznos nedostajućih sredstava. U početnoj fazi razvoja, za dodatnu finansijsku pomoć obraća se najbližima u svom okruženju. U razvojnoj fazi se obraća za pomoć institucionalizovanim vidovima finansijske pomoći ili poslovnim partnerima. U sledećoj tabeli je dat pregled različitih tipova finansiranja, zavisno od razvojne faze biznisa.

Kako izgleda finansijska pomoć u Srbiji.

U početnoj, «seed» fazi, prisutni su pomenuti izvori finansiranja. Međutim, osim u slučaju osnivača, retko su finansijski odnosi definisani na ugovornoj osnovi, već po principu «majke mi». U svetu je taj princip odavno napušten i ugovorom se definišu sve obaveze zajmoprimca.

U start-up fazi su očigledne praznine u ponudi. U okviru privatnog sektora nedostaju nam venture fondovi i poslovni anđeli. Pribavljanje nedostajućeg kapitala po osnovu ustupanja dela vlasništva nije moguće na način kako to funkcioniše u razvijenim zemljama. Iako imamo usvojen zakon o investicionim fondovima, nije jasno da li će biti moguće formiranje venture fondova. Poslovni anđeli nisu još zaživeli u Srbiji. Razloga ima mnogo, ali je zanimljiv odgovor, da iako postoje, imaju veze sa kriminogenim sredinama (teško da su anđeli). Banke nisu zainteresovane da zbog visokog rizika kreditiraju start-up, mada neke razmišljaju da uđu i u tu vrstu posla. Lizing firme imaju mogućnost da podrže start-up projekte, ali to zavisi od njihove poslovne politike.

U javnom sektoru, značajne su aktivnosti Fonda za razvoj Republike Srbije i Fonda za razvoj AP Vojvodine. Recimo, Republički Fond za razvoj je u 2005. godini obezbedio više od 11 miliona evra (1 mlrd. dinara) za dodelu mikrokredita nezaposlenima koji se spremaju da otpočnu biznis. Krediti se dodeljeni, na osnovu javnog konkursa, 721 preduzetniku početniku u pojedinačnoj vrednosti od 5.000 do 20.000 evra, sa kamatnom stopom od 1% na godišnjem nivou i rokom otplate do pet godina, a period počeka je bio do godinu dana. Budžetom Republike Srbije za 2006. godini, odvojeno je ponovo 1 mlrd. dinara (više od 12 mil. evra) za ove namene i pod istim uslovima. Iz Nacionalnog investicionog plana je za poslednji kvartal 2006. i za 2007. godinu opredeljeno 595 mil. dinara za kreditiranje start-up projekata za specifične ciljne grupe i 850 mil. dinara za mikrokredite za samozapošljavanje. Krediti se odobravaju u iznosu do 30000 evra, kamatna stopa je 1%, rok otplate do 3 godine, sa periodom počeka do godinu dana.

Nacionalna služba za zapošljavanje (NSZ), u programu samozapošljavanja nezaposlenih lica, raspolagala je u 2006. godini sa oko 770 mil. dinara (oko 8,5 mil. evra). Ovo sredstva se dodeljuju na osnovu javnog konkursa u pojedinačnom iznosu od 80 do 150 hiljada dinara.

U okviru NVO sektora postoji mali broj organizacija, recimo Fond za mikro razvoj, koji daju mikrokredite preduzetnicima početnicima. Iznos kredita je mali (do par hiljada evra) sa periodom povraćaja od par meseci do godinu dana (retko na duži rok).

Dobavljači i kupci, su zauzimali i zauzimaju značajno mesto kao potencijalni sufinansijeri start-up biznisa u Srbiji. Zbog izražene konkurencije, dobavljači se zaista takmiče da vas od prvog dana snabdeju sa potrebnom robom. Međutim, period počeka nije mnogo dug, retko prelazi 90 dana, a i cene proizvoda su u tim slučajevima više. Kupci, često avansiraju i do 50% cene vašeg proizvoda.

Do pre par godina, Srbi su kupovali cipele i meso na rate, a stan za keš. Takav apsurd je bio prisutan i u biznisu. Situacija se poboljšava, učinjen je pomak u obezbeđivanju finansijske podrške preduzetnicima početnicima u Srbiji. Međutim, taj proces nije završen. Potrebno je popuniti praznine i mehanizme u ponudi i obezbediti veće iznose raspoloživih sredstava, kako bi pomoć stigla do većeg broja korisnika pomoći nego što je to do sada bio slučaj.

Ne postoji jedan, opšteprihvaćen model sistemske podrške razvoja start-upa. Ipak, najznačjanija pomoć koja država može da pruži preduzetniku početniku je poslovno okruženje, da preduzetnik može da razvija svoj biznis sa što manje ograničenja. Dobar primer u Srbiji je jednostavan i jeftin sistem registracije biznisa.