SSSS: Isplati se jedino politika

SSSS: Isplati se jedino politika

Pa kad su licni intertesi u pitanju u pravu ste.
Inace odvratniji ste mi od svih politicara vec sad.Odlucite se da li ste stranka ili sindikat lopovcine.

Kakve budalastine cu jos procitati,strasno.

p.s. Jeste li se zapitali nekad zasto sve sto radite ne daje rezultate?Jel' ste pomislili nekad da ste mozda vi sami krivi?

Sindikalci nemojte mnogo da birate sa naprednjacima ste u dobitnoj kombinaciji.

ništa ne možete da uradite jer brinete samo o vašim prihodima i interesima, malovam je što imate mesečnu platu koliko jadni sindikalci koji plaćaju članarinu nemaju ni za godinu dana, hteli bi u politiku ne zbog radnika nego zbog vas vodja sindikata, vi ste sve samo ne sindikalci, gosp,Orboviću i g, Potežica vi ste sindikalno dno.

ssss je odavno prestao da vrsi funkciju sindikata. to je interesna firma pojedinaca iz vrha ovog sindikata

Kocka je bačena!
Posle jednogodišnjeg nagoveštaja, oklevanja i „ispipavanja“ reakcija javnosti i članstva sindikalni lideri su rešili da se politički angažuju, sa ciljem da učestvuju u vlasti i zaštite interese zaposlenih i ostalih građana. Oni to pravdaju svojom potrebom, pravom i potrebama i inicijativama članstva. Tu je i ozbiljnost sadašnjeg trenutka i činjenica da su se politički aktivirali penzioneri, a poslodavci to najavljuju. Zanimljivi su i drugi razlozi ovde pobrojani: erozija životnog standarda radnika, brutalna privatizacija i nemoć države da zemlju izvede iz krize. Poseban „specijalitet“ predstavlja konstatacija da protesti nemaju nikakve efekte, pa su sindikati rešili da se umešaju u naredne izbore. Jedan od razloga je i zaštita prava radnika čija se prava smanjuju.
Ovim izjavama gospodin Orbović je pokazao svoje pravo lice sindikalnog lidera u društvu u tranziciji. On sve čini da svoje političke ambicije opravda, a na štetu sindikalnog članstva i o njegovom finansijskom, političkom i moralnom trošku. Zamenom teze, amnestiranjem sebe od odgovornosti, i drugih većih sindikata u Srbiji, on u neuspelim protestima radnika vidi motiv da se politički angažuje. Pri tom je „zaboravio“ da su takvi razjedinjeni i sujetni sindikati, odavno iznutra politički prošarani, značajno doprineli i neuspehu štrajkova, padu zaposlenosti, eroziji radnih prava i rastu nepoverenja članstva i građana. On lično je godinama u Socijalno.ekonomskom savetu, borac „za istinski socijalni dijalog“, a da ništa nije veliko i ozbiljno učinio za radnike. Često je svojim akcijama pomagao i poslodavce i vlast, a o političkim uticajima na sindikat može samo da se nagađa. Mnogi sindikalni lideri su i članovi upravnih odbora (Zavoda za penziono osiguranje, Nacionalne službe za zapošljavanje, javnih pšreduzeća…), što im daje materijalnu i drugu podršku da se otuđe od članstva. Stoga njih ne interesuje niti stvarna demokratija u sindikatu niti potrebe radnika. Dokaza ima više, ali evo samo nekih. Sindikalna „lakrdija“ oko Opšteg kolektivnog ugovora, pomoć u donošenju izmena o radu o slanju na „krizne“ odmore na neodređeno vreme, uzaludno sindikalno-političko angažovanje oko zakona o penzijama, potpisivanje „socijalnog sporazuma“ o mizernoj ceni rada i odustajanju od štrajkova i „svakog vida socijalne akcije“ dok kraja godine. Kad potpišete tako nešto onda nemate prava da u neuspelim štrajkovima tražite odgovornost drugih, a svoje izuzeće, za postojeće stanje.
Donošenje važnih zakona koja se tiču zaposlenih normalni sindikati u svetu brane ozbiljno, od javnih i argumentovanih rasprava do još ozbiljnijih generalnih štrajkova i javnih protesta. Našima tako nešto ne pada na pamet, valjda da ne naljujte „socijalne partnere“. Sam gospodin Orbović je više puta izjavio „Nećemo grčki scenario!“. U našem scenariju najveće sindikalne centrale svoju energiju troše na političko angažovanje, umesto da se pozabave izmenama Zakona o radu i najavom Novog zakona o štrajku. Po svojoj suštini oba su još restriktivniji i na štetu većine radnika. Sada su zaboravili da su sindikalni izbori podešavani tako da odgovaraju političkim strankama, a da sindikalno članstvo pripada različitim strankama. To znači da su sindikati odavno u političkom polju. Oni su uglavnom bili i pasivni posmatrači privatizacije, bez obzira kako je nazivali. Ona je skoro završena, a političko angažovanje može da odgodi privatizaciju imovine koju koristi i Orbovićev sindikat.
Ulazak u politiku znači veliki korak odstupanja od osnovnih sindikalnih obaveza, a to je zaštita socijalnih i ekonomskih zaposlenih iz radnog odnosa. Političko angažovanje može da bude najviše korisno za sindikalne lidere, pa i Orbovića, koji na taj način stiče još jedno polje bogaćenja i političkog uticaja. Samo je to mnogo poštenije (i legitimno) da se izvede izvan sindikata. Stoga je najbolje da ovakvi lideri formiraju sopstvenu stranku, o svom trošku i slobodno izađu na izbore! Nemaju moralna ni zakonska prava da za to koriste sindikat i njegovu infrastrukturu, a da ubeđuju javnost i članstvo da je to za njihovo dobro. Radnici nisu dužni da to plaćaju, a ovakvim sindikatima odavno malo ko veruje. Ako tako masovni i „ugledni“ ne štiite radnike kako će to da učiine iz skupštinskih klupa? Ima li kraja manipulacijama od strane sindikalnih lidera i (budućih) političara? Za ovakve zaključke ne treba uopšte da se bude „sindikalni ekspert“, u šta se nikad ne ubrajam, pa da se vide pogubne posledice zlopotrebe članstva od strane Orbovića i sličnih sindikalnih lidera.

Sindikalci nemojte mnogo da birate sa naprednjacima ste u dobitnoj kombinaciji.

SSSS: Isplati se jedino politika

Pa kad su licni intertesi u pitanju u pravu ste.
Inace odvratniji ste mi od svih politicara vec sad.Odlucite se da li ste stranka ili sindikat lopovcine.

Kakve budalastine cu jos procitati,strasno.

p.s. Jeste li se zapitali nekad zasto sve sto radite ne daje rezultate?Jel' ste pomislili nekad da ste mozda vi sami krivi?

ništa ne možete da uradite jer brinete samo o vašim prihodima i interesima, malovam je što imate mesečnu platu koliko jadni sindikalci koji plaćaju članarinu nemaju ni za godinu dana, hteli bi u politiku ne zbog radnika nego zbog vas vodja sindikata, vi ste sve samo ne sindikalci, gosp,Orboviću i g, Potežica vi ste sindikalno dno.

ssss je odavno prestao da vrsi funkciju sindikata. to je interesna firma pojedinaca iz vrha ovog sindikata

Kocka je bačena!
Posle jednogodišnjeg nagoveštaja, oklevanja i „ispipavanja“ reakcija javnosti i članstva sindikalni lideri su rešili da se politički angažuju, sa ciljem da učestvuju u vlasti i zaštite interese zaposlenih i ostalih građana. Oni to pravdaju svojom potrebom, pravom i potrebama i inicijativama članstva. Tu je i ozbiljnost sadašnjeg trenutka i činjenica da su se politički aktivirali penzioneri, a poslodavci to najavljuju. Zanimljivi su i drugi razlozi ovde pobrojani: erozija životnog standarda radnika, brutalna privatizacija i nemoć države da zemlju izvede iz krize. Poseban „specijalitet“ predstavlja konstatacija da protesti nemaju nikakve efekte, pa su sindikati rešili da se umešaju u naredne izbore. Jedan od razloga je i zaštita prava radnika čija se prava smanjuju.
Ovim izjavama gospodin Orbović je pokazao svoje pravo lice sindikalnog lidera u društvu u tranziciji. On sve čini da svoje političke ambicije opravda, a na štetu sindikalnog članstva i o njegovom finansijskom, političkom i moralnom trošku. Zamenom teze, amnestiranjem sebe od odgovornosti, i drugih većih sindikata u Srbiji, on u neuspelim protestima radnika vidi motiv da se politički angažuje. Pri tom je „zaboravio“ da su takvi razjedinjeni i sujetni sindikati, odavno iznutra politički prošarani, značajno doprineli i neuspehu štrajkova, padu zaposlenosti, eroziji radnih prava i rastu nepoverenja članstva i građana. On lično je godinama u Socijalno.ekonomskom savetu, borac „za istinski socijalni dijalog“, a da ništa nije veliko i ozbiljno učinio za radnike. Često je svojim akcijama pomagao i poslodavce i vlast, a o političkim uticajima na sindikat može samo da se nagađa. Mnogi sindikalni lideri su i članovi upravnih odbora (Zavoda za penziono osiguranje, Nacionalne službe za zapošljavanje, javnih pšreduzeća…), što im daje materijalnu i drugu podršku da se otuđe od članstva. Stoga njih ne interesuje niti stvarna demokratija u sindikatu niti potrebe radnika. Dokaza ima više, ali evo samo nekih. Sindikalna „lakrdija“ oko Opšteg kolektivnog ugovora, pomoć u donošenju izmena o radu o slanju na „krizne“ odmore na neodređeno vreme, uzaludno sindikalno-političko angažovanje oko zakona o penzijama, potpisivanje „socijalnog sporazuma“ o mizernoj ceni rada i odustajanju od štrajkova i „svakog vida socijalne akcije“ dok kraja godine. Kad potpišete tako nešto onda nemate prava da u neuspelim štrajkovima tražite odgovornost drugih, a svoje izuzeće, za postojeće stanje.
Donošenje važnih zakona koja se tiču zaposlenih normalni sindikati u svetu brane ozbiljno, od javnih i argumentovanih rasprava do još ozbiljnijih generalnih štrajkova i javnih protesta. Našima tako nešto ne pada na pamet, valjda da ne naljujte „socijalne partnere“. Sam gospodin Orbović je više puta izjavio „Nećemo grčki scenario!“. U našem scenariju najveće sindikalne centrale svoju energiju troše na političko angažovanje, umesto da se pozabave izmenama Zakona o radu i najavom Novog zakona o štrajku. Po svojoj suštini oba su još restriktivniji i na štetu većine radnika. Sada su zaboravili da su sindikalni izbori podešavani tako da odgovaraju političkim strankama, a da sindikalno članstvo pripada različitim strankama. To znači da su sindikati odavno u političkom polju. Oni su uglavnom bili i pasivni posmatrači privatizacije, bez obzira kako je nazivali. Ona je skoro završena, a političko angažovanje može da odgodi privatizaciju imovine koju koristi i Orbovićev sindikat.
Ulazak u politiku znači veliki korak odstupanja od osnovnih sindikalnih obaveza, a to je zaštita socijalnih i ekonomskih zaposlenih iz radnog odnosa. Političko angažovanje može da bude najviše korisno za sindikalne lidere, pa i Orbovića, koji na taj način stiče još jedno polje bogaćenja i političkog uticaja. Samo je to mnogo poštenije (i legitimno) da se izvede izvan sindikata. Stoga je najbolje da ovakvi lideri formiraju sopstvenu stranku, o svom trošku i slobodno izađu na izbore! Nemaju moralna ni zakonska prava da za to koriste sindikat i njegovu infrastrukturu, a da ubeđuju javnost i članstvo da je to za njihovo dobro. Radnici nisu dužni da to plaćaju, a ovakvim sindikatima odavno malo ko veruje. Ako tako masovni i „ugledni“ ne štiite radnike kako će to da učiine iz skupštinskih klupa? Ima li kraja manipulacijama od strane sindikalnih lidera i (budućih) političara? Za ovakve zaključke ne treba uopšte da se bude „sindikalni ekspert“, u šta se nikad ne ubrajam, pa da se vide pogubne posledice zlopotrebe članstva od strane Orbovića i sličnih sindikalnih lidera.