Izvoziti ili umreti, dileme nema

Naš "Swisslion" se ponosi stvaranjem finalnih proizvoda čokolade, bombona i keksa od prirodnih sirovina i njihovim decenijskim izvozom. Da nije Tošića već bi i sladoledi bili spremni.
Država nam uzima novac preko sopstvenog duga banci, zatvara granicu sa Kosovom i naplaćuje prelemane za mleko u prahu.

Sve zavisi od politicke volje i zelja.domaci proizvodjaci (Poljprivrednih,Prehrambenih,Farmacijiskih,...)imaju kvalitet koje mogu da kazim iz moja iskustva odlican u odnosu sa proizvodjace iz drugih drzave.
Vlada Srbija treba da uradi plana da bira primer radi 5 drzava gde Srbija i ime Srbija dobrodosao i da napravi budjet za marketing za svi proizvodjaci koje zeli da izvozi. zelim da kazim da vlada Srbija snosi troskove marketinga u izabranim drzavama.sa takve strateske planove verujem za dve tri godine Srpske industrije ce prosiriti proizvodnije u izabrane drzave.

"Zašto država ne ... "

A zašto ti (vi) ne ... ?

Hajde malo pustite državu na miru, ona treba da radi i da se petlja što manje, jer je skupa i sve nas davi i guši, isisava ...

Potreban je nacionalni konsenzus oko ekonomske strategije. Potrebane su korenite promene u ekonomskom i društvenom sistemu. Pre svega - potrebna je ta strategija.

Dakle, dolazi svetska kriza, pada tražnja, ne može ni Kina da izvozi pa ni Srbija. Međutim, hrani ne može da pada tražnja. Zapravo, nekim vrstama hrane - ljudi moraju da jedu i da piju vodu - svega ostalog možemo da se odreknemo ako moramo.

Zašto država ne osnuje veliko preduzeće za prozvodnju hrane - zaposli na stotine hiljada ljudi i izveze tu hranu po unapred načinjenim ugovorima? Jel to nemoguće?

Ovde postoji par ograničavajućih faktora:

1. Relativno skroman obim proizvodnje fizičkih dobara
2. Relativno velika potrošnja.

Problem br. 1 proizilazi iz maćehinskog odnosa društva u celini prema industriji i proizvodnji, i kako stoje stvari tu se neće mnogo toga promeniti u dogledno vreme. Mi naprosto proizvodimo odredjenu količinu dobara, od koje nakon što se podmiri domaća tražnja, malo ostane za izvoz.

Problem br. 2 proističe delom iz majčinskog odnosa društva u celini prema našem najperspektivnijem sektoru društva - javnim službama, državnim preduzećima i državnoj administraciji, koji prosto cveta. Zbpg povećanja broja zaposlenih, kao i povećanjima njihovih plata potražnja za dobrima raste, tako da je robe za izvoz sve manje, jer se obim proizvodnje ne menja onoliko koliko raste potrošnja.

No, kako se javni sektor dobrim delom finansira iz inostranih zaduženja, tu je šteta dvostruka - em se zadužujemo svi mi da bi smo dali novac samo nekima od nas, kojim oni veštački pumpaju potrošnju, em zbog toga imamo manje robe za izvoz, jer se troši na domaćem tržištu.

Rešenjem problema br. 2 bi u većoj meri nestao i problem broj 1. Dakle, po ko zna koji put, smanjite javnu potrošnju, bilo hitnim otpuštanjem dobrog dela zaposlenih u javnom sektoru, ili, ako nećete da otpuštate, onda drastičnim kresanjem njihovih primanja, na meru primerenu stanju u privredi i ovom trenutku.

Ako javni sektor bude manje trošio, taj višak će morati u izvoz.

Znate li u cemu je problem? Pogledajte ovo:
http://en.wikipedia.org/wiki/File:2009SerbianExports.jpg

Srbija samo izvozi u Evropsku uniju, Rusiju, okolne drzavice i to je to.

Nismo se ni potrudili da radimo sa Afrikom, Latinamerikom i Azijom, nasim prirodnim nesvrstanim partnerima, i to u vreme kada Evropska Unija grca u dugovima a Africke zemlje beleze nevidjeni rast.

I nas vrli Dinkic je poslao ekonomske ambasadore samo u Evropske zemlje. Kakav ekspert!

"Zašto država ne ... "

A zašto ti (vi) ne ... ?

Hajde malo pustite državu na miru, ona treba da radi i da se petlja što manje, jer je skupa i sve nas davi i guši, isisava ...

Potreban je nacionalni konsenzus oko ekonomske strategije. Potrebane su korenite promene u ekonomskom i društvenom sistemu. Pre svega - potrebna je ta strategija.

Dakle, dolazi svetska kriza, pada tražnja, ne može ni Kina da izvozi pa ni Srbija. Međutim, hrani ne može da pada tražnja. Zapravo, nekim vrstama hrane - ljudi moraju da jedu i da piju vodu - svega ostalog možemo da se odreknemo ako moramo.

Zašto država ne osnuje veliko preduzeće za prozvodnju hrane - zaposli na stotine hiljada ljudi i izveze tu hranu po unapred načinjenim ugovorima? Jel to nemoguće?

Sve zavisi od politicke volje i zelja.domaci proizvodjaci (Poljprivrednih,Prehrambenih,Farmacijiskih,...)imaju kvalitet koje mogu da kazim iz moja iskustva odlican u odnosu sa proizvodjace iz drugih drzave.
Vlada Srbija treba da uradi plana da bira primer radi 5 drzava gde Srbija i ime Srbija dobrodosao i da napravi budjet za marketing za svi proizvodjaci koje zeli da izvozi. zelim da kazim da vlada Srbija snosi troskove marketinga u izabranim drzavama.sa takve strateske planove verujem za dve tri godine Srpske industrije ce prosiriti proizvodnije u izabrane drzave.

Naš "Swisslion" se ponosi stvaranjem finalnih proizvoda čokolade, bombona i keksa od prirodnih sirovina i njihovim decenijskim izvozom. Da nije Tošića već bi i sladoledi bili spremni.
Država nam uzima novac preko sopstvenog duga banci, zatvara granicu sa Kosovom i naplaćuje prelemane za mleko u prahu.

Znate li u cemu je problem? Pogledajte ovo:
http://en.wikipedia.org/wiki/File:2009SerbianExports.jpg

Srbija samo izvozi u Evropsku uniju, Rusiju, okolne drzavice i to je to.

Nismo se ni potrudili da radimo sa Afrikom, Latinamerikom i Azijom, nasim prirodnim nesvrstanim partnerima, i to u vreme kada Evropska Unija grca u dugovima a Africke zemlje beleze nevidjeni rast.

I nas vrli Dinkic je poslao ekonomske ambasadore samo u Evropske zemlje. Kakav ekspert!

Ovde postoji par ograničavajućih faktora:

1. Relativno skroman obim proizvodnje fizičkih dobara
2. Relativno velika potrošnja.

Problem br. 1 proizilazi iz maćehinskog odnosa društva u celini prema industriji i proizvodnji, i kako stoje stvari tu se neće mnogo toga promeniti u dogledno vreme. Mi naprosto proizvodimo odredjenu količinu dobara, od koje nakon što se podmiri domaća tražnja, malo ostane za izvoz.

Problem br. 2 proističe delom iz majčinskog odnosa društva u celini prema našem najperspektivnijem sektoru društva - javnim službama, državnim preduzećima i državnoj administraciji, koji prosto cveta. Zbpg povećanja broja zaposlenih, kao i povećanjima njihovih plata potražnja za dobrima raste, tako da je robe za izvoz sve manje, jer se obim proizvodnje ne menja onoliko koliko raste potrošnja.

No, kako se javni sektor dobrim delom finansira iz inostranih zaduženja, tu je šteta dvostruka - em se zadužujemo svi mi da bi smo dali novac samo nekima od nas, kojim oni veštački pumpaju potrošnju, em zbog toga imamo manje robe za izvoz, jer se troši na domaćem tržištu.

Rešenjem problema br. 2 bi u većoj meri nestao i problem broj 1. Dakle, po ko zna koji put, smanjite javnu potrošnju, bilo hitnim otpuštanjem dobrog dela zaposlenih u javnom sektoru, ili, ako nećete da otpuštate, onda drastičnim kresanjem njihovih primanja, na meru primerenu stanju u privredi i ovom trenutku.

Ako javni sektor bude manje trošio, taj višak će morati u izvoz.