Srbija – ekonomski model koji treba menjati

Aerodrom „Nikola Tesla“ je protekle godine uslužio 4,8 miliona putnika u odnosu na 4,6 miliona godinu ranije i 3,5 miliona putnika 2013. godine. Veliki deo ove ekspanzije došao je kao posledica formiranja nacionalnog avio-operatera Air Serbia koji je prošle godine prevezao oko 55 odsto svih putnika na Aerodromu. Međutim, cena ovog velikog rasta vazdušne luke plaćena je gomilanjem potraživanja prema svom najvećem klijentu; preciznije, Air Serbia, za razliku od svojih konkurenata, Aerodromu ne plaća za izvršene usluge, te je faktički razvoj nacionalnog avio prevoznika posredno finansiran novcem svih građana.

Svetla strana ovih subvencija više je nego poznata široj javnosti: povećana zaposlenost u industriji, otvaranje novih avio linija, indirektni pozitivni uticaji na komplemetarne biznise... Međutim, ono o čemu se malo govori jesu negativni aspekti ove ekonomske politike koji se ne mogu svesti samo na netransparentne ugovore i nepoznate detalje poslova koji se kriju od očiju javnosti.

Selektivnost u odabiru predmeta subvencionisanja je jedna od tamnih strana ove ekonomske politike. Moguće da bi baš fabrika bicikala ili postrojenje za preradu pečuraka dali znatno bolji prinos od trenutno subvencionisanih kompanija (delatnosti).

S obzirom da ne postoje javno dostupni kriterijumi za odabir projekata, niti je realno da ih je moguće uspostaviti, državnim poslenicima ostaje paušalno razvrstavanje budžetskih sredstava. I dok ostaje promil verovatnoće da su pare baš otišle u najefikasnije biznise, koruptivni efekti su nešto što ovakva politika nužno privlači. Donošenje diskrecionih odluka o ulaganju budžetskih sredstava, bez jasne odgovornosti donosioca odluke, dovelo bi do neželjenih nus efekata i u mnogo uređenijim društvima nego što su tranzicioni prostori.

Foto: Svetska banka

Osim što ovakva politika predstavlja plodno tle za razvoj korupcije, a sredstva se nužno ne dodeljuju najefikasnijim projektima, narušavanje tržišnog mehanizma je dodatna anomalija koja nosi dugoročne štetne posledice. Podsticanjem jednih tržišnih igrača direktno se ugrožava opstanak drugih, čime se tržišna utakmica izvodi iz okvira fer borbe. I dok momentalno cenu plaća konkurencija koja gubi bitku sa favorizovanim protivnikom, vremenom najveći trošak otpada na potrošače koji neće uživati prednosti postojanja zdrave tržišne utakmice.

Na primeru avio biznisa nije teško zamisliti budućnost u kojoj jedna kompanija dominira tržištem uz sve prateće nus efekte njenog monopolskog položaja. I dok su konkurentni nacionalnog avio operatera strane avio kompanije, veliki podsticaji obezbeđeni su i u delatnostima gde posluju domaći biznisi čime ova ekonomska politika postaje još besmislenija. Vlasnici i radnici tih preduzeća plaćajući poreze omogućavaju državne subvencije svojim konkurentima, direktno ugrožavajući sopstvenu egzistenciju na tržištu.

Zagovornici politike državnih podsticaja kao argumente navode da ovakvu politiku koriste sve zemlje, te da bez njih ne bi imali ni ovaj skromni broj investitora. Ipak, prenebregava se činjenica da nijedna uspešna ekonomija nije to postala zahvaljujući ovom modelu kao dominantnoj ekonomskoj politici. Štaviše, primena ove politike u dužem vremenskom periodu odvraća državne zvaničnike od suštinskih reformskih napora, između ostalog usled stvaranja privida velikog interesovanja investitora.

I sam povraćaj plasiranih budžetskih sredstava više je nego upitan, a ne bi trebalo da začudi da se nalazi na negativnoj strani prinosne skale. Da nema govora o višestrukim povraćajima u budžet, o čemu ovdašnji političari često vole da pričaju, bespredmetno je polemisati. Pored tako „ubedljivih“ dokaza, verovatno bi se našla barem jedna zemlja koja bi makar polovinu budžeta namenila toj svrsi, ostvarivši u potpunosti ovu perpetuum mobile politiku.

Dakle, svakome ko je vodio brigu barem o kućnom budžetu jasno je da nema „prečica“ u ekonomiji, a na nivou kompleksnijih sistema kao što je nacionalna privreda ovakvi potezi, pre ili kasnije, vraćaju se kao vrlo opasan bumerang. Ako se ovdašnjoj superhikovskoj politici subvencionisanja inostranih kompanija, pridodaju i budžetska sredstva namenjena gubitašima u državnoj svojini, onda i ne čudi što je privredni rast naše zemlje na začelju regiona.

Za bilo kakav značajniji napredak ovdašnji kreatori ekonomske politike moraju se vratiti mukotrpnom poboljšanju privrednog ambijenta u čijoj su osnovi izgradnja institucija i ravnopravan položaj tržišnih učesnika. Dokaz da smo na pravom putu, a anemične stope rasta iza nas, mogu dati samo ovdašnji preduzetnici i njihov povećan interes za poslovanje na domaćem tržištu. Tada ćemo postati interesantno područje i za strane ulagače, makar ih ne čekale vreće novca za početak poslovanja.