Vojvođanski kanali: istinski nebrušeni dijamant

Čuj, dubina…

Pa ipak, meni je bilo sasvim dovoljno što mi se tokom plovidbe vratilo ubuđenje koje sam imao posmatrajaći kao dečak kanalski svet iz perspektive somborske "tromeđe“, maštajući o istraživanju nepoznatog, koje se nalazi već tamo iza krivine, iza prevodnice

(Foto: Denis Kolundžija)

Ali, koliko mi je prošlogodišnja plovidba pokrenula emocije, toliko me je ovogodišnja naterala na razmišljanje o vojvođanskim kanalima. Na novih tridesetak kilometara, ovaj put od Novog Bečeja do Srbobrana – opet na regati koju već sedmu godinu organizuju "Vode Vojvodine“ – imao sam sasvim dovoljno vremena (nekih šest sati) da davnašnju, krajnje idealizovanu sliku o kanalima smestim u, ipak, surovo realni okvir.

Nažalost, mi kao da ne znamo šta da radimo s njima. Kanalima, dakle.

Istinski nebrušeni dijamant koji predugo čeka na obradu. Da ih se konačno setimo i iskoristimo, drugim rečima.

Da ne beše retkih pecaroša kraj kojih smo prošli, obale kanale bi izgledale sablasno puste. Takve najčešće i jesu. S druge strane, brojne vrste ptica zato uživaju u pravom raju.

(Foto: Denis Kolundžija)

Njega, taj raj, bitno ne može da naruši ni regata jednom godišnje, ni kupači, pa ni lokalni prvomajski uranci. Ni teretni brodovi jer odavno ne plove u broju kao pre nekoliko decenija: danas se kanalskim sistemom DTD preveze sedam puta manje tereta od kapaciteta; pitajte, uostalom, prevodničare koliko godišnje prevedu plovila. Navodnjavanje je takođe ispod mogućnosti koju pružaju kanali. Makar s odvodnjavanjem stvari stoje dobro.

Dalje, raznim strategijama odavno je planirana izgradnja čak 13 minihidrocentrala – i sâm sam bio iznenađen kad sam za to čuo! – na ustavama i prevodnicama. Nijedna, avaj, još nije izgrađena.

I ko što mi reče prijateljica Vanja: "Vojvođanski kanali danas funkcionišu onako kako ih je Nikola Mirkov (tvorac sistema DTD) ostavio još 1977. godine.“

Da zatvorimo krug nedostataka: kanali se ne koriste dovoljno ni za turizam. A kad slušate strance koji su ove godine učestvovali u regati "Voda Vojvodine“, glavno zapažanje im je ovo: imate kanale s ogromim potencijalom za nautički turizam….ali, to se neće razviti samo od sebe.

(Foto: Denis Kolundžija)

U prevodu: ako hoćete nautičare, strane ili domaće, posvetite se konačno svojim kanalima. Uložite u njih, učinite ih profitabilnim, makar od turizma.

Za početak, nisu dovoljno samo pumpe u Apatinu i Beogradu. Da, nažalost, ni u jednom drugom mestu potencijalni nautičari ne mogu da natoče gorivo u svoja plovila. Ni na put automobilom ne krećete ako ste upoznati s tim da duž puta nema nijedne pumpe, zar ne?

"Ovako stoje stvari: za plovidbu kanalima postoji veliko interesovanje, ali ne postoji interes da se adekvatno odgovori na to interesovanje. Rezultat je ovo što imamo“, smatra Žolt Nača, veliki ljubitelj nautike, kako mi se predstavio dok smo pokušavali da sagledamo šta je sve potrebno da bi vojvođanski kanali postali veoma tražena turistička destinacija.

I svo to promišljanje moglo bi da stane u dve reči: infrastruktura i sadržaj. Nije da samo nedostaju mesta za opskrbu gorivom, već i pristani, marine…A u svemu tome – i dovoljan razlog da se, recimo, brodić pod nekom stranom zastavom zaustavi u nekom od brojnih mesta duž stotina i stotina kilometara vojvođanskih kanala.

(Foto: Denis Kolundžija)

Ako neki kanaloplovac ogladni ili je samo željan odmora, da se tu nađe čarda, restoran, salaš, bilo šta, raspoređenih na svakih 20ak kilometara. Hm, ja ih nisam video previše…Zatim, ponuda provijanta i drugih potrepština u blizini – obavezno. Obilazak mesta, upoznavanje sa znamenitostima, istorijom, legendama, poseta lokalnim manifestacijama – zašto da ne? Dalje od ovoga – od volje i preduzimljivosti lokalaca. Handarbajt u raznim oblicima i agregatnim stanjima, a? A kanali, sami po sebi, već nude svoj specifični miris, lepotu, mir, bogatu floru i faunu… I zaista poseban doživljaj prevođenja iz jednog nivoa vode u drugi.

A to košta jedva 1.300 dinara. Po prevođenju, dakle, bez obzira na broj plovila.