Premijerov SAVET

Ali pošto je spisak članova Ekonomskog saveta Ivice Dačića, premijera Srbije (ponavljam to da mi uđe u glavu, što reče jedan filmski lik), objavljen na način koji traži pažnju i pošto je tu pažnju uglavnom i dobio, da i ja kažem neku. Ekonomski savet premijera liči na njegov ekspoze. Očigledan je trud da u njemu budu svi. NAJJAČI INTERESI.

Kao idealista, ja sam mislila da su svi različiti interesi u Srbiji dobili priliku da svoju snagu izraze na izborima. A da su komponovanjem vladajuće većine i vlade, najjači među tim interesima i izbalansirani. Pa sam tako očekivala da vlada, oslonjena na tako izbalansirane interese, utvrdi svoje prioritetne ekonomske probleme. Pa da premijer za savetnike pozove par nespornih ekonomskih autoriteta, ne bi bilo zgoreg i inostranih, koji važe za stručnjake baš za te prioritete, kako bi mu pomogli u ekonomskom valorizovanju mogućih rešenja koje bi izrodila već interesno izbalansirana vlada.

I to obavezno autoritete koji nemaju nikakvih funkcija u privredi, ili finansijama. Njihove nezavisnosti radi. Ovako nam se samo ukazala postava kaputa koji već nose Dačić i drugovi, sa bankarskim sektorom koji je u tom Savetu zastupljen taman onoliko jako koliko su bile jake pretnje premijera tom istom bankarskom sektoru. Ali kao što rekoh: premijer ima pravo a se savetuje sa kim god hoće. Račun bi trebalo da plati ON. U vezi sa napred navedenim, a podstaknuta jednim tekstom u nedeljniku Akter, setila sam se kako je posle pada moskovskog gradonačelnika Jurija Luškova, sve sa svojim rukovodiocima, stradala Moskovska banka. Do pada Luškova u većinskom vlasništvu grada Moskve i oslonjena na zamašne depozite svoga vlasnika.

E, tekst koji mi je poslužio kao podsticaj insinuira da bi pad novosadskog gradonačelnika Igora Pavličića mogao na isti način da usreći jednu domaću banku, više nagnutu ka Vojvodini, tako što bi nova gradska vlast iz nje povukla svoje depozite, a sve sećajući se kako je jednoj banci, sa kojom ova prethodno pomenuta neće da ima nikakve veze, svojevremeno učinjeno isto.

Pa ne samo da je dobrano stradala ta banka nego i neki od njenih rukovodilaca, inače politički bliski ovima što u velikom stilu malim koracima dolaze. E pa državni depoziti su škakljiva tema otkako ja znam za njih.

Bankari će vam odmah reći da baš i nisu neka velika sreća jer svakog trenutka mogu biti povučeni, odnosno po pravilu nisu oročeni, ali bankari lažu. Jedan direktor Trezora je svojevremeno od mene tražio dokaze za informaciju da se pare iz jednog lokalnog budžeta prekonoćno ( od kraja radnog vremena jednog dana do početka radnog vremena sledećeg) pozajmljuju bankama uz kamatu za koju bi bilo interesantno saznati na čiji se račun knjiži.

Jer, on sam o nečem sličnom nema pojma, a plaćen je da ima.Tako su primamljivi ti državni depoziti, pre svega zato što su poveći. Dakle, državni su depoziti velika privilegija. Iako mogu biti i velika opasnost. I donose onima koji o njima neposredno odlučuju veliku korist. I ne radi se samo o sredstvima lokalnih i republičkog budžeta, i sredstvima javnih preduzeća, nego recimo i o novcu sakupljenom u brojnim, i po pravilu dugotrajućim, postupcima stečaja.

O milijardama se i tu radi. Umalo svojevremeno nisam stradala, kad sam u agenciji Beta objavila informaciju da je odluka o stečaju Beobanke i Investbanke već doneta. Mnogi su pretili da će me tužiti, a nije me podržao niko. Oni koji bi trebalo da me podrže pitali su me da li će na sudu u moju korist svedočiti tadašnji guverner Mlađan Dinkić, jer su bili uvereni da je tu informaciju provalio on. Ali nije.

Nego je jedan niži službenik uočio kako se sa računa tih banaka ubrzano povlače KO? Pa preostali državni depoziti. A druge su državne institucije i firme prestale da primaju uplate građana sa računa u tim bankama. Ili, što bi rekao jedan moj kolega: nemamo mi neke velike veze, ama smo pametni!