Dinar ili evro – dileme više nema

Slaba vlada popustila je pod pritiskom i uvela je indeksaciju plata i penzija. Poslednje sidro za obuzdavanje cena time je napušteno. Dugoročno gledano, to predstavlja definitivnu presudu za dinar. Kada postoji dvocifreni rast cena koji Narodna banka ne može da zadrži, kada je budžetski deficit visok a zaduživanje države podiže kamatne stope, kada postoji dvovalutni sistem u kome evro dominira, kada sve to postoji, uvođenje indeksacije ubrzava neminovni pad dinara.

Prema predloženom budžetu za 2011,od idućeg oktobra prelazi se na tromesečno usklađivanje plata, penzija i cena. Ne treba biti veliki prorok pa videti kako će se formirati pritisci da se što pre pređe na mesečnu indeksaciju. Tim pre što se predlog budžeta zasniva na nerealnoj pretpostavci da će inflacija u 2011. iznositi samo šest odsto. Zato je rebalans budžeta sledećeg leta gotova stvar. A tada će sasvim sigurno pritisci na indeksaciju biti izuzetno visoki.

Kada se pređe na mesečnu indeksaciju više nema povratka. Spirala plata, cena i kursa vrteće dinar nadole sve dok ga potpuno ne izbaci iz opticaja. Jedina dilema je koliko će dugo ovaj vrtlog da traje. U poslednjoj hiperinflaciji on je trajao čak 24 meseca.

Narodna banka vodi politiku ciljane inflacije s kojom ruku pod ruku ide upravljani fleksibilni kurs dinara. Na ovom istom mestu pre godinu dana ocenio sam takav sistem kao neefikasan i preskup za nas. Tu ocenu mogu i sada da ponovim i da je potkrepim podacima. Od početka decembra 2009. do kraja novembra 2010, dakle za godinu dana, izgubljeno je 940 miliona evra deviznih rezervi, a Narodna banka je prodala čak 2,7 milijardi evra radi odbrane dinara. Istovremeno, potrošeno je na repo operacije više od 22 milijarde dinara. I kakav je efekat takve politike? Pogledajte kurs dinara i sve će vam biti jasno.

Ljudi u Narodnoj banci i njihovi ekonomski savetnici, međutim, veruju da su stabilizovali kurs dinara. Kao dokaz za to navode da se dnevne oscilacije kursa dinara nalaze u rasponu između plus 0,3 odsto i minus 0,3 odsto (mada se to nije poštovalo 17. decembra). Ekonomisti kažu da su dnevne promene kursa stabilne, jer njihova kriva ne eksplodira nego se stalno vraća na nultu vrednost.

Time je Narodna banka ostvarila svoj cilj – stabilizovala je promene kursa dinara! Kolika će biti visina kursa dinara, to nije njen problem. To je stvar ponude i tražnje deviza. Time nam stalno poručuju da u slaboj privredi nema jake valute.

Ako je to stvarno tako, onda nam ne treba Narodna banka. Neka se dopusti potpuno slobodno formiranje kursa dinara i ja sam siguran da ćemo za godinu dana opet imati „stabilnu” krivu njegovih dnevnih oscilacija. Jedina razlika će biti što nećemo baciti kroz prozor nekoliko milijardi evra. Naravno, stvari ne stoje tako. Nama je potrebna i Narodna banka i stabilan kurs, ali se interesi glavnih igrača ne poklapaju.

MMF nema interes da predloži bilo kakve promene. Mehanizmi ciljane inflacije i fleksibilnih kurseva postali su deo vladajuće ortodoksije. I više od toga. Ekonomisti u MMF-u su napravili karijere na tome, napisan je specijalan softver za rešavanje modela cena, postoji posebna softverska kuća koja opslužuje i MMF i desetine centralnih banaka. Ako to ne funkcioniše u Srbiji, problem je u Srbiji a ne u terapiji.

Narodna banka takođe nema interes ništa da menja. Svako fiksiranje kursa dinara umanjuje njenu ulogu u privredi. Mnogo je jednostavnije da optuži vladu za inflaciju nego da se liši svog uticaja. Ni vladi ne odgovara promena režima deviznog kursa. Tada bi zaduživanje bilo mnogo skuplje, a mogućnosti finansiranja deficita daleko teže. Uz to, ne bi mogla da manipuliše s platama i penzijama nego bi morala da drži reč.

Interesi banaka su protivrečni. Lepo se zarađuje na razlici između kupovnog i prodajnog kursa, ali se istovremeno gubi na negativnim kursnim razlikama. Bankarski izvori su većinom u devizama i zato se odobravaju krediti s deviznim klauzulama. Ali to sve ne smanjuje nego obrnuto, povećava rizik poslovanja. Mada se smanjuje devizni rizik, kreditni rizik se mnogo više povećava.

Građani veruju da mogu da se zaštite time što štede u devizama. Delimično je to tačno. Problem je u tome što se plate ne isplaćuju u devizama, tako da svako realno depresiranje kursa obara i realne plate. Zato se javljaju zahtevi za punom indeksacijom. Paradoks je da to podriva dinar u sistemu ciljane inflacije.

Privredi, na kraju, uopšte ne odgovara nestabilan kurs. Ona je na čistom gubitku. To će se vrlo brzo videti kada budemo saznali za koliko je pala vrednost preduzeća zbog negativnih kursnih razlika. Velika je zabluda da je ovogodišnji porast izvoza i uvoza posledica slabog kursa, a ne spoljnih faktora. Ali ko pita privredu. Dinar ostaje stabilno slaba valuta– još neko vreme.