Ja sam, drugovi i drugarice, htela da započnem diskusiju kritičkim osvrtom na nedavni slučaj ministra Škundrića i njegovog brata, možda se i sećate, bilo je u štampi. Počelo je oštro, znate ono: nepotizam, uaaaaaaaa, ministar zapošljava rodbinu, ali se vrlo brzo ispostavilo da je sve u redu. Čovek (tj. ministrov brat) stari je provereni kadar SPS-a i po partijskoj liniji dobio je čelno mesto u upravom odboru jednog javnog preduzeća, nema to veze sa bratomministrom. Ali, kad bolje pogledaš, to nema veze ni sa ozbiljnim upravljanjem u jednoj ozbiljnoj državi. Otkud, za ime boga, partijski funkcioneri da upravljaju velikim, da kažem strateškim, preduzećima, gde to, ljudi, ima?
U Srbiji je to način života. Na važna mesta u državi stavljaju se važni ljudi, o stručnosti tu malo ko sme i da pisne. Kako za upravne odbore, tako i za direktore, procedura se zove – imenovanje. Tako iz štampe saznadoh da je za predsednicu upravnog odbora NIS-a postavljena osoba koja s naftnom industrijom ima veze utoliko što je radila u kabinetu predsednika. Ko u doba Lenjina, čoveče!
Ali, hajde da kažemo, država ima pravo da imenuje svoje nadzorne odbore, jer su u pitanju državna preduzeća, pa ako hoće, može kao onaj imperator Kaligula da stavi za senatora koga god hoće. Samo, ipak ima jedna mala razlika: taj je bio imperator.
I tako, drugovi i drugarice, ja malo zaobilazno, ipak dođoh do tužne konstatacije da je ovde institucija konkursa izgleda prerano, ali zato potpuno odumrla. Da stvar bude još smešnija i tužnija, nije tako bilo u doba Đinđića, u koga se kunu, kao, mi smo nastavljači, svi su s njim bili na „Zorane“... Pa što ne videste od Zorana, mislim se, da su tada direktori NIS-a i EPS-a birani na konkursima, ako ništa drugo? Nije to baš bio neki njegov veliki doprinos, da budemo iskreni, nego su ovi posle njega čak i to uspeli da dokrajče: od kada Zorana nema, nema ni konkursa!
I sada, drugovi i drugarice, svako od vas može da mi kaže kako svi znamo da su konkursi uvek namešteni, pa zašto ja baš na tome insistiram? Kako sada da odgovorim... Ja zaista i mislim da upravo zbog toga što je to tačno, sva javna preduzeća treba privatizovati! I onda, umesto ja da brinem ko će biti direktor, to će raditi privatni vlasnik.
Meni je, brate, cilj da imam najjeftiniju i najkvalitetniju moguću struju, naftu, gas, šume, prevoz i sve ostalo, a to se može postići jedino ako imate čvrsta pravila igre i jasno definisanog vlasnika koji će sebe radi izabrati najstručnijeg direktora.
Taj vlasnik, do duše, može za direktora da stavi koga god hoće, ali će sam da „pukne“ ako pogreši, pa mu nekako nije svejedno koga će da izabere, dok se Tadiću i njegovom kabinetu ne može desiti da „puknu“, koga god da postave. A njima su sva ta preduzeća samo još jedan od tereta koje kao neki Atlasi nose na svojim širokim i snažnim plećima. Plamene zore...
Da se vratimo, molim vas, na trenutak u ovu baricu mulja koja se zove Srbija, gde su, kao što znamo, svi konkursi oduvek bili namešteni. Dobro. Ali, drugovi i drugarice, ako su konkursi samo farsa, zašto ih ukinuste? Znači, nije baš tolika farsa kolika je ova, u kojoj trenutno živimo.
Sa mnom se u ovome, drugovi i drugarice, složio i ministar za državnu upravu, rekavši da su oni u vladi svesni prednosti te institucije „ali da je mana konkursa to što iziskuje dosta vremena, pa se zato za sada odustajalo od te ideje” („Blic”, 8. septembra 2008). Pa da. Nemaju vremena. Konkurs traje mesec-dva, a oni evo ispod žita kombinuju i biraju već četiri meseca, što je verovatno dvostruko kraće vreme, samo ja nikako to da lepo sračunam.
I verovatno da mi tu nikakav račun ne bi ni pomogao. Šta da računam ja uopšte, ako se zamenik premijera i ministar policije (združeni u liku Ivice Dačića) ne pojavi na suđenju za aferu „Kofer”, jave iz kabineta da je na službenom putu, a u stvari vidno, da kažem, ostane u Beogradu, slikale ga kamere na nekoj konferenciji kako sedi i ćuti.
A sutradan me predsednik države preko medija opomene najozbiljnijim glasom kako u Srbiji ima sveta koji ne podržava vladavinu prava, čoveče! „Kada neko kaže da jeste za ekonomski napredak, a ne podržava vladavinu prava… onda se ne zalaže za ekonomski napredak društva i boljitak građana”, kazao je Tadić navodeći da je u Srbiji razlika između javno proklamovanog i praktično učinjenog velika i nepodnošljiva (sa sajta B92, 28. oktobra 2008).
Nepodnošljiva, znači. A dan pre toga ministar policije mu pobeg’o sa suđenja, rekavši kasnije u kamere kako je on oduvek bio za vladavinu prava, još od one izborne krađe iz 1996, pretpostavljam. Plamene zore…
Ali sam ja, drugovi i drugarice, nešto kasnije shvatila da se ta zabrinutost našeg predsednika ne odnosi na partijske šefove, nego na mene i na vas, koji smo nepodnošljivo glasni, a neproduktivni. To je tačno, ali šta da radim kad ne umem ni da nabrojim sve zloupotrebe zbog kojih sam se javila za diskusiju.
Meni ovde pomažu samo reči onog sudije Vrhovnog suda SAD koji je ovako definisao pornografiju: „Ne mogu vam reći šta je”, rekao je, „ali je uvek prepoznam kad je vidim”. I ja isto, eto, prepoznala: vidi maljčike, krunisali se …
|
pretraži po celom b92.net
Tri dana praznih sudnica, odlaganje pretresa i besposleni pisari, pokazali su šta biva kad država odluči da se zameri
...
