Reforme koje su pojeli političari pilićari

Dakle, ni on nije osporio da se sa reformama mora nastaviti ali nije ni nagovestio u kom pravcu bi one dalje mogle ići, jer je prostor za dodatne uštete na i ovako malih penzija je mali.

No, makoliko penzioneri ponavljali da više od polovine njih ne mogu da sastave početak i kraj meseca računice pokazuju da država realno nema novca ni za tolike i da dok na jednog penzionera dolazi jedan zaposleni situacija može biti samo gora.

Naime, već sad rashodi za penzioner su neizdrživi za budžet i ma ko naredne godine kreirao ekonomsku politiku moraće javno priznati da penzije više ne mogu da rastu, jer novca za ni njihovu redovnu isplatu nema. Proteklih godina ni jedna vlast se nije usudila da ozbiljnije zagrebe u reformu penzionog sistema već je to činila samo kozmetički. Dakle, danas zaposleni već sad moraju biti svesni da od državnih penzija neće moći živeti čak ni ovako kako njihovi stari danas žive, već hitno moraju početi da uplaćuju u privatne penzione fondove.

Dakako, to je lako reći ali realno malo zaposlenih u Srbiji koji danas mogu svakog meseca da izdvoje novac za dodatno penziono osiguranje kao što je i mnogo onih koji danas rade na crno što znači da već sada znaju jer im gazda zaradu isplaćuje na ruke a u Fond PIO ne plaća ni dinara za njihovu starost.

Podaci Ministarstva finansija pokazuju da su se rashodi za isplatu penzija u proteklih pet godina više nego duplirali, a u 2011. su preko 400 milijardi dinara. Tako veliki novac teško da bi i mnogo bogatija država mogla godišnje da obezbedi a razlog za ovako veliki rashod je neusklađenost penzija sa više nego skromnim ekonomskim rastom koji je duplo manji od očekivanog, visoka nezaposlenost, nesavesni poslodavci koji ne uplaćuju doprinos ali i sve veći broj onih koji odlaze u prevremenu penziju.

Već sad 13,8 odsto BDP u Srbiji odlazi na rashod za penzionere i po tome je naša zemlja samo iza Italije, a ona je na ivici bankrotstva. Jer, učešće rashoda za penzionere u BDP u Slovačkoj, sa kojom često želimo da se poredimo kao sa zemljom koja se preporodila, je svega 6,6 odsto.

U Litvaniji je učešće 5,1 , u Holandiji 6,5, U Estoniji 6,4 , Bugarskoj 9,1 , Rumuniji 8,4 , Velikoj Britaniji 6,7 , Norveškoj 9,6, Španiji koja je takođe na granici bankrotstva 8,9 odsto. U Grčkoj 11,6 iako je prinuđena na dodatnu štednju i kresanje penzija.

Dakle, situacija je već alarmantna a rešenja se čak ni ne naziru. Delegacija MMF-a je od vlasti u Beogradu tražila da se poveća granica za odlazak u penziju i za muškarce i za žene ali kako će reforme ozakonjene s početka godine biti sprovođene postepeno, tako će žene koje su jedine “nagrabusile” novim izmenama postići maksimum tek za desetak godina znači li to da se sa novim pravilima može startovati tek onda.

Ostavljanje ozbiljne penzione reforme nekoj drugoj vlasti i na teret narednim generacijama, pilićarski je neodgovorno. Pogotovo što se ozbiljna reforma penzionog sistema ne može sprovesti brzo, jer za taj posao trebaju bar dve decenije.

Naši penzioneri su jednu deceniju izgubili sa Miloševićem i režimom u kojem je bilo mnogo meseci kad penzija nije ni bilo, a drugu deceniju su imali redovna ali mala primanja i stalan strah da će budžet presušiti.

Mnogo vrsnih ekonomista Srbije znaju šta treba, a na to već godinama ukazuju, učiniti da se penzioni sistem i sa ovolikim brojem abonenata, opstane. Problem je što je ekonomija u službi politike, koji umeju da sabiraju glasove.