Dvorske svađe i stvarni život

Setimo se kako je počelo: državni sekretar Ilić optužio je ministra Dinkića da zbog sopstvenog partijskog interesa odvlači jednog investitora iz Valjeva – u Zaječar. E sad, da ovaj državni sekretar istovremeno nije visoki funkcioner Demokratske stranke, i da nije baš iz Valjeva, možda bi ovaj sukob manje ličio na dvorsku svađu u kojoj jedna strana radi za svoj grad, a druga za svoju partiju. Kako (i zašto) mi sad treba da stanemo na nečiju stranu?

Ovde je ključno pitanje sasvim drugo: kako je moguće da u Srbiji partijski funkcioneri uopšte smeju da budu državni sekretari – zar se tako ne obesmišljava čitava reforma državne uprave?

Zaista, zar funkcija državnog sekretara ne bi trebalo da služi kao garancija da ministarstva neće opusteti nakon svake promene vlasti, i kao garancija da je neko u svakom trenutku zadužen da misli i radi u interesu Srbije – što je prosto nemoguć događaj ako na to mesto postavite visokog funkcionera svoje partije? A sve partije su postavile svoje funkcionere za državne sekretare – suviše se velike pare i velika vlast tu nalazi da bi to mogao da radi neko ko je samo stručan i odgovoran: takvih ljudi van vladajućih partija izgleda nema, ko bi ga znao.

Naravno, nije ovo jedino naopako institucionalno rešenje koje je donela ova vlada. Treba li da zaboravimo sve njihove upravne odbore i direktore koji će voditi zemlju samo dok je njihova stranka na vlasti, po principu „posle mene – potop”?

Ili da zaboravimo kako su svi funkcioneri zadržali dvostruke fotelje jer nekako nije bilo zgodno da se u Srbiji vlast ravnomernije rasporedi? Ili da zaboravimo onaj fantastičan demokratski izum po kome naši glasovi u stvari služe jedino za to da centrala stranke dobije vlast da kadrira kako god hoće, bez obzira na to koliku smo mi, glasači, političku težinu dali pojedinim ljudima iz stranke?

Nismo li im tako dozvolili da Srbija dobije jedan veliki i nekoliko manjih centralnih komiteta u kojima oni našu volju pretvaraju u svoju sopstvenu, a Srbijom onda, hteli mi to ili ne – upravlja svega nekolicina od očiju javnosti zaklonjenih ljudi?

Sada nam – usred predizborne godine – saopštavaju da će se u naredne dve nedelje obavljati razgovori o rekonstrukciji kabineta, jer se, zaboga, radi o složenim stvarima koje se nikako brže ne mogu obaviti: niti se poznaju, niti su ikad o tome razgovarali, a i slabo su upoznati sa stanjem u zemlji.

Kao da ne znamo da se takvi problemi u ozbiljnom svetu rešavaju za dan-dva, jer se narod ne sme držati u neizvesnosti: u Britaniji su tako čitavu novu koalicionu vladu sastavili za 48 sati!

Ali mi nismo Englezi i ovde vlast slobodno može, po ko zna koji put od petog oktobra, da nas dovodi u situaciju da razmišljamo o njihovom umesto o svom životu, da slušamo njihove ispovesti i posle ih prepričavamo kolegama, rodbini i prijateljima, čekajući da dođe neko bolje vreme, kad bi možda i naše probleme neko hteo da rešava.

A ima stvari u Srbiji koje ne mogu da čekaju da se gospoda dogovore o novoj raspodeli fotelja. Evo, recimo, prošlog petka javiše da u Srbiji već nekoliko meseci (!!!) vlada nestašica jednog leka za astmatične napade kod dece, a da ni leka u apotekama neće biti – barem do kraja marta.

Zar sada treba svi tu vest da zaboravimo da ih ne bismo ometali dok se dogovaraju o rekonstrukciji vlade? Ili nezavisno novinarstvo treba da im dozvoli da zaborave šta je rekao onaj roditelj, koji ne može da čeka mart, nego mu lek treba odmah. A rekao je: „Otići ću u Bugarsku, kupiću lek, napraviću ličnu zalihu… ovo je kao 1993. godina... bojim se da se iza toga krije nečiji interes i da neko iz toga izvlači veliki profit”.

E sada, tu smo. Kako je moguće da za mandata najdemokratskije od svih srpskih vlada narod trpi sve više nestašica, kojih više nema ni u jednoj iole civilizovanoj zemlji sveta? Hajde na to pitanje jednom da čujemo odgovor. Recite nam šta će tim povodom uraditi ova vlada, u bilo kom personalnom sastavu – i kad će problem biti rešen? Neka govore o tome, bilo bi bolje i za njih, i za nas.