"Od države očekujem da ne smeta"

Generalno putujem dosta i što više putujem, više volim ovu zemlju. Smatram da ljudi koji nalaze primere stvari koje su bolje u drugim zemljama često zaborave da navedu primere iz tih drugih zemalja koji nisu bolji. Često se navodi kako je u Norveškoj plata 4.000 evra, ali ne smatram da svi možemo da budemo ispunjeni tako što živimo u selu od 1.000 stanovnika gde su vremenski uslovi kao u Norveškoj i da živimo u području koje nije endogeno za nas. Verujem u ovu zemlju kao u prostor koji treba da popravi dosta nedostataka, a takav prostor uvek iznedri ljude koji nalaze rešenja i koji koriste nedostatke kao prilike.

Kako ste počeli sa preduzetništvom?

Sa 19 godina dok sam bio na studijama, shvatio sam da imam viška vremena. Tada sam se dosta družio sa studentima sa FPN i primetili smo da postoji jedan problem u društvu, a to je da mladi o Evropskoj uniji pričaju u ekstremima, ili je sve divno ili je sve užasno, ili će svi dobiti posao ili nećemo moći da pečemo rakiju. Kao neko ko je putovao i video institucije u Briselu to me nerviralo, jer sam ja te institucije video kao tehnički aparat koji mi ne poznajemo. Mi smo onda odlučili da napravimo jednu konferenciju koja će okupiti ljude iz celog sveta i da napravimo simulaciju rada evropskih institucija za studente. Počeli smo 2011. od jednog sastanka, ideje i došli do toga da smo u prvoj godini bez ikakvog brenda i znanja doveli 150 ljudi u Beograd. Ove godine biće 6. izdanje BEUM-a i doći će oko 300 ljudi iz celog sveta. Sve je počelo čudno. Tražili smo finansije i ja sam prišao svom profesoru na FEFA Goranu Pitiću koji nas je podržao, ali nas je naučio bitnu lekciju. Delom nas je pomogao, ali delom smo morali i sami. Preporučio nas je Miodragu Kostiću kome smo tražili par hiljada evra, dao nam je hiljadu. I od sponzorstva od hiljadu evra došli smo da danas godišnje organizujemo projekte vredne 100.000 evra.

Šta je BEUM?

To je organizacija uz koju je 30-ak studenata u Beogradu odraslo. Tokom ovih pet godina ja sam tri godine bio zaposlen u jednoj kompaniji koja se bavila izvozom meda i sa 22 godine postao sam najmlađi direktor u Srbiji. Nas nekoliko sa poslovima ili na usavršavanju u inostranstvu održavali smo organizaciju koja je radila na umrežavanju ljudi i podsticanju mladih u Srbiji na društvenu participaciju. Ono što nama treba u Srbiji da bismo postali uspešna preduzetnička nacija je ono što u Izraelu zovu „čuhspa“- inat koji pokreće. Mi imamo inat koji pokreće ali imamo i mlade ljude koji sede za kompjuterom kod kuće i kukaju kako nešto nije u redu. Od jedne studentske inicijative došli smo do predlagača koje mere treba da se promovišu da bi mladi u Srbiji bili uspešni. Naišli smo na dobar odziv. Ja sam bio učesnik Molitvenog doručka kod predsednika SAD Baraka Obame. Takođe posetio nas je i princ Čarls kada je dolazio u Srbiju. Uspeli smo iz okupljanja studenata da za pet godina napravimo brend koji promoviše mlade i Srbiju u svetu.

Na šta ste ponosni u svojoj karijeri?

Sa 25 godina iza sebe imam ozbiljno iskustvo u NVO sektoru, u društvenom aktivizmu i u korporativnom svetu. Nakon napuštanja firme u kojoj sam bio generalni direktor, nastavio sam da se bavim komercijalnim projektima i trenutno radim konsalting za jedan španski trgovinski lanac i uskoro planiram da taj biznis unapredim sa novim projektima u domenu hrane i tehnologije. Radi se o firmi koja treba da uvozi robu iz Srbije u Španiju. Šta god sam radio u životu, radilo se o izvozu. I BEUM kada dovodi ljude iz inostranstva u Srbiju, u stvari pravi izvoz. Veliki sam promoter izvoza i znanja i tehnologije i hrane i mislim da možemo da budemo jako uspešna nacija.

Kakvo je vaše mišljenje, da li mladi treba da odlaze u inostranstvo ili da ostanu u Srbiji?

Svako treba da sluša sebe. Ako neko misli da mu je Srbija mala treba da proba, ali ne treba da se beži glavom bez obzira. I treba voditi računa da ti privremeni poslovi u inostranstvu koliko nam kratkoročno donesu finansijsku korist toliko nas udalje od nekog karijernog puta. Teško mi je da razumem diplomirane politikologe koji idu u inostranstvo da rade u restoranima, ukoliko ne misle da se vrate i otvore restoran.

Ljudi treba da odlaze u inostranstvo da se usavršavaju. Posebno mislim da su degradirani naučnici i neke struke koje ne mogu da ostvare pun potencijal u Srbiji. Međutim smatram da globalizacija i internet čine da obrazovanje bude mnogo lakše i bez odlaska napolje. Pročitao sam negde pametnu izjavu da u inostranstvo treba otići sa planom. Neki naši ljudi odlaze u inostranstvo da peru posuđe, a ovde možda ne bi prali posuđe pa bi opet mogli da napreduju do pozicije menadžera restorana sa platom sa kojom se ovde lepo živi.

Srbija polako ulazi u globalne tokove. Ja poznajem dosta mladih Belgijanaca koji u Belgiji ne vide perspektivu nego žele da odu u SAD. Isto tako poznajem dosta ljudi iz Srbije koji bi rado otišli u Belgiju. Mi smo deo globalizacionih tokova i treba da prihvatamo to da će ljudi iz Srbije odlaziti i da će ljudi u Srbiju dolaziti. Ono što je bitno je da Srbija svake godine ide napred i da skromni rast BDP-a pretvorimo u neki ozbiljni rast od pet ili šest odsto, što bi nas za deset godina dovelo na nivo države na koju treba da se ugledamo, a to je recimo Poljska. Mladi se danas u Poljsku vraćaju.

Gde vidite prepreke za širenje preduzetničkog duha kod mladih?

Prepreka je mentalitet. Treba da se radi na mentalitetu i kulturi. Mlad čovek kad se zaposli, direktor ili gazda firme mu je najveći neprijatelj. To je zato što se ne stave u poziciju tog vlasnika. Svet napolju je surov. Na fakultetu može da se prepiše, dobije drugi rok za kolokvijum, a na tržištu se druga šansa dobija mnogo teže. Moramo zajedno da radimo na razumevanju poslodavaca i zaposlenih. Naravno tom nerazumevanju često doprinose i vlasnici, jer nisu otvoreni prema zaposlenima. Generalno problem našeg društva je komunikacioni jaz, pogotovo između generacija.

Starija generacija imala svoju šansu i doprinela sistemu i parasistemima kakve imamo sada. Mislim da bi oni trebalo da osluškuju nas mlade i da nas mentorišu, a opet mladi treba da shvate da nisu najpametniji i da to što su završili fakultet ne znači ništa.

Takođe, preuzimanje rizika nije u našem mentalitetu u mirno vreme. Mi smo narod krize. Kada su teške situacije mi smo i solidarni i pomažemo jedni drugima, međutim u mirno doba upadamo u letargiju. Bitno je prepoznati da borba za bolji život treba da probudi u nama jednake porive kao i borba za preživljavanje koju smu vodili 1990-ih. To što se sada ne umire od gladi ne znači da živimo dobro i da će naša deca živeti dobro.

Kakav je odnos države prema preduzetništvu i biznisu?

Imam više dobrih nego loših iskustava sa državom i javnom upravom. I tamo ima mladih, ali i starijih ljudi koji shvataju da njihova plata dolazi od poreza koji mi u privatnom sektoru plaćamo. Mislim da se situacija u tom smislu popravlja. Treba konstatno da se radi na edukaciji tih ljudi da shvate da njihovo radno mesto zavisi od rada privrede. Postoji i dosta prostora za napredak. Na primer kod regulacije izvoza hrane. Domaći inspektori traže papire i analize za koje treba da uložite novac i vreme da nabavite, kupac je već prihvatio analize koje ste mu poslali. Ako ste primili avansno novac i kupac čeka, dešava se da zbog takvih okolnosti strane kompanije mogu da izgube poverenje u rad sa srpskim firmama.

Takođe imamo problem da se mnogi u javnoj upravi brane Evropskom unijom. Ja poznajem EU, svake godine idem tamo i vidim da neki svoju nesposobnost ili želju da sebi olakšaju posao pokrivaju evropskim pravilima. Na primer, Rumunija radi sve što može da pogura svoj izvoz. Kada se radi o medu, u Rumuniji dobiti organski sertifikat za med je stvar dobijanja potvrde, a ovde su za sertifikat za organski med potrebne godine. Onda isti med Rumuni prodaju skuplje kao organski, a naši proizvođači jeftinije kao konvencionalni.

Između zemalja se vodi utakmica za investitore. Slušao sam predavanje azerbejdžanskog ambasadora pri EU koji je rekao da oni svaku investiciju koja nije iz sektora energetike refundiraju sa 50 odsto. Meni je jasno da se investitori kupuju, ali na prvom mestu moraju se kreirati uslovi da kad neko dođe u zemlju kaže - ovde ću uložiti zato što sam zaštićen, siguran i sve brzo obavim.

Da li je potrebna podrška države startapovima?

Država pre svega ne bi trebalo da smeta i to se videlo kroz primer sa plaćanjem preko pej pela. Država treba da bude servis koji će da sluša preduzetnike i maksimalno liberalizuje propise. Imamo Estoniju koja je uvela digitalno državljanstvo. Srbija treba da olabavi administraciju i omogući startap biznisima da se razviju, a novca ima mnogo u investicionim fondovima.

Kako vidite Srbiju za 10 godina?

Sebe vidim u Srbiji za 10 godina sa većim i uspešnijim biznisom nego što je to danas. Srbiju vidim kao zemlju koja priča o naprednim problemima, kao što je povećanje potrošnje energije iz obnovljivih izvora, gde se traži organska hrana, gde dolaze strani studenti da studiraju i kao mesto gde je potpuno normalno da na svakom fakultetu imate studije na stranom jeziku. Vidim je kao zemlju koja izvozi i koja je blizu toga da je navode kao primer u JIE, kao što je to Poljska u Srednjoj Evropi. Vidim je kao zemlju koja može da udvostruči BDP za 10 godina i koja je definisana kao startap nacija u ovom delu sveta, kao što je to Izrael na globalnom nivou.