U poslu treba da budete uporni i pošteni

Ovo preduzeće sa 48 zaposlenih najveći je proizvođač lajsni za podove i ramova za slike na teritoriji bivše Jugoslavije, a ne nalazi se ni u Beogradu, ni u Novom Sadu, ni pored auto-puta, već u selu Veliki Popović kod Despotovca, nedaleko od porodične kuće. Tu je u podrumu Zdravko Rajić pre 46 godina otvorio stolarsku radionicu. Od podruma, gde su radili on i supruga, do proizvodnih hala na 4.500 kvadratnih metara, posle pola veka, Rajić se drži istih principa. Šta je neophodno da bi neko bio uspešan u poslu?

Da bi čovek uspeo u poslu mora da bude uporan. Niko ne može da me ubedi u drugačije. Druga stvar je da mora da bude pošten. Možda sadašnjim generacijama to zvuči smešno. Biti pošten u poslu znači da kada nekom kažete da će roba biti isporučena 20. u mesecu, ona mora biti isporučena tada ili ranije, nikako kasnije.

Ako čovek hoće da uspe, prvo mora da misli o poslu, a onda pare same dolaze. Onaj ko misli samo na novac, a tek posle o poslu, taj je propao.

Čovek mora imati viziju, da zna šta hoće da postigne u svom poslu. Da li hoće samo da se održava, da li hoće da napreduje, da li će da prati tehnologiju...

Konačno, mora biti ispravan pred državom. Kakva god država bila, ne može se krasti od nje. Po tom pitanju najgore je bilo vreme pre PDV-a kada su se izdavale porudžbenice. Kada je uveden PDV meni je svanulo. Imaš cenu, zna se PDV, nema šta da se dogovaramo. Nudili su da delimo PDV popola, ma nemamo šta da delimo.

Uvek sam malo bio rezervisan, nisam hteo da me kažnjavaju zbog poreza. Osamdesetih sam otišao kod poreskog inspektora i pitao ko plaća najveći porez u opštini, osim pekara. I onda sam uplatio više od prvog na listi.

Ovo mora da se poštuje ako neko želi da bude uspešan. Neko kaže - teško je vreme. Teško vreme je bilo uvek. Sećam se i osamdesetih, u kafani se samo priča kako će biti teško sledeće godine, kako će sve da poskupi... Niko nikad nije rekao – e, sad mi je bolje nego prošle godine.

Kako ste došli od male stolarske radnje do proizvodnog pogona na skoro 5.000 kvadratnih metara?

Trajalo je 46 godina. To je mnogo vremena. U poređenju sa nekima koji su za tri, četiri godine stekli sto puta više trgujući naftom, šećerom, duvanom, to je ništa. Kada sam izgradio prvu halu 1981. godine, neki ljudi iz Jagodine, koji danas imaju mnogo više od mene, dolazili su da gledaju šta sam napravio i kako sam smeo. U to vreme je bilo teško za privatnike, jer se ispitivalo poreklo imovine. Privatnici su mogli da rade, ali u podrumu u četiri sa četiri, a ne da podižu velike objekte. Mislim da mi je jedna stvar pomogla, mada možda nekima izgleda da nema veze. Spasla me je okolnost da nisam podigao halu pored glavnog puta, gde bi svima bila pred očima, nego ovde skrajnutu. Zavidan svet bi se pitao otkud njemu ovo, prijavljivali bi i nema veze ako ništa niste ukrali, ako 20 ljudi kaže da ste lopov, nećete se oprati.

Šta vam je pomoglo da se održite do danas, skoro pola veka?

Imao sam sreću da sam odmah krenuo da obilazim sajmove po Italiji i Nemačkoj i da gledam kako ljudi rade. I mnogo volim izazove. Kada vidim da neko nešto radi u mojoj struci, ja moram to da uradim bolje. Ja konkurenciju ne mrzim kao ljude, ali bih ih pojeo samo da budem bolji. Konkurencija je velika stvar za ljude koji rade, tu mislim na ljude koji imaju želju da rade, a ne na one koji će da kažu „ne mogu od njega“. Da bi bio bolji, treba ti konkurencija.

Prvi u staroj Jugoslaviji sam počeo da pravim lajsne kao privatnik. Sedamdesetih godina, svaki majstor koji je nešto znao, odlazio je za Nemačku. Tako sam i ja ostao bez majstora. Prijavio sam se 1976. godine da radim stolariju za konak manastira Manasija, da bih stekao imidž i reputaciju, a konak je imao sto otvora, prozora i vrata. Tada je u okolini sigurno bilo 30 stolara, a meni je bilo stalo da se čuje da baš ja radim konak. Moja žena i ja uradimo sve to sami za dva meseca.

Ali bez majstora nije išlo, tako i ja 1979. godine odlučim da pravim lajsne za parket. Tada je tako velika ekspanzija bila, velike firme su pravile stanove po Beogradu. Ali tada kad daš društvenoj firmi robu, nije ti padalo na pamet da neće da plati. To nije dolazilo u obzir. Kako sam krenuo sa lajsnama, potpuno sam prestao da radim stolariju, prozore i vrata. Međutim, tada nisi mogao da dobiješ drvo za rad. Mogao si pre da dođeš do zlata nego do bukve. Sve je išlo u društvene pilane. Tu sam našao vezu u jednom preduzeću i uspeo da kupim drvo.

Kako vas je pogodila kriza 2008. godine?

Otišli smo 2005. godine na sajam nameštaja u Novom Sadu i tamo naiđemo na menadžera Tarketa iz Bačke Palanke. To je bila prva ili druga godina kako je Tarket kupio Sintelon. Lajsne za laminate su proizvodili u Švedskoj u matičnoj firmi. Taj menadžer nam predloži da pravimo lajsne za njih. Mi kažemo - može, ali prvo da plate. Oni plate bez problema. Ja nisam ni znao koja je to firma, posle kad sam video o kome se radi, dao sam i na odloženo plaćanje.

Oni su tražili lajsne za Rusiju, usvojili smo njihov program i počeli da radimo za njih. Kada je došlo do krize, mi je nismo ni osetili, jer su oni slali mnogo robe za Rusiju. Za njih smo prošle godine uradili oko milion dužnih metara lajsni. Oko 60 odsto naših kapaciteta radi za Tarket. Čak smo u krizi najviše i radili.

Da li izvozite još negde osim Rusije?

Izvozimo oko 70 odsto proizvodnje. Osim Rusije, izvozimo i u Hrvatsku, Crnu Goru, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu. Do pre dve godine izvozili smo i u Albaniju, ali male količine.

Izvoz u Rusiju se ove godine oporavio, jer je ojačala rublja. Do polovine prošle godine bilo je problema zbog rublje. Do pre sankcija Evropske unije Rusiji bilo je odlično, mada se i sada popravlja situacija.

U Srbiji smo lideri. Najveći smo proizvođači u staroj Jugoslaviji, ne samo u Srbiji.

Spomenuli ste da u SFRJ niste ni razmišljali da društveno preduzeće neće platiti robu. Kako je sad? Mnogi se žale na duge rokove, ili da uopšte ne naplate robu.

Kod nas sada nema robe dok ne platiš. Tarket plaća na odloženo 45 dana, ali plaćaju u sekundu. Dajemo na odloženo još nekima za koje smo sigurni da će platiti. Pre pet-šest godina smo naučili školu i sa time smo završili. Zna se ko dobija na odloženo, a da dođe neka nova firma i traži odloženo, nema teoretske šanse. Baš treba da se dokažu i da budu mnogo ubedljivi da bi dobili robu.

Pre nekoliko meseci došao je vlasnik jedne firme iz Hrvatske da se upoznamo, predstavimo firme i ugovorimo posao. Na početku sastanka, pre predstavljanja pitao sam ih „da li ste došli robu da uzmete za pare ili na odloženo, bez para. Ako je bez para, idemo na ručak, završili smo“. Oni se ljudi pogledaše, nasmejaše i rekoše da plaćaju avansno. Posle smo uspostavili saradnju i rekli su mi da su primenili moje metode u svom poslovanju.

Kažete da ste naučili školu. Kako?

Na primer, čovek koji je prodavao našu robu u Bosni ostao nam je dužan 36.000 evra. Od tih para je napravio kuću, ali morali smo da mu otpišemo dug, jer je tragično završio.

Sa svim velikim kupcima lično pregovaram. Ima manjih kupaca koji nikad nisu ni dolazili u fabriku, samo naruče robu i reše sve sa komercijalom, ali oni plaćaju avansno.

Mnoge firme se žale da ne mogu da dođu do novca ni za poslovanje, a kamoli za investicije. Kako je kod vas?

Ja sve što sam u uradio, uradio sam svojim parama. Od prvog dana, kada ništa nisam imao, tako sam postavio firmu. Ako ja naplatim posao, to nije moj novac. Moj je novac ono šta ostane kada isplatim materijal, kada isplatim obaveze državi i kada isplatim plate radnicima, struju... Ako nešto ostane, to je moje. I od tog nečeg što ostane moraš da kupiš novi materijal, da kupiš mašinu, da bi nastavio da radiš. Ima ljudi koji imaju firme i kada im legne neki novac na račun, oni misle da je to njihov novac. Novac na računu naše firme je firmin novac, a ne moj. A mi možemo da uzmemo ne onoliko koliko smatramo da treba, nego onoliko koliko jeste naše.

Ovde rade dve ćerke i zet, a treća ćerka je Americi. Oni imaju radno vreme i rade ovde za platu kao i svi drugi radnici. Ko je u proizvodnji i uzima kapital po kamati od pet, šest odsto, od tog posla nema ništa. Nema tolike zarade u proizvodnji da bi mogao da uzmeš kredit.

Možeš da se ispružiš koliko si dugačak i ne više. Ako neko krene u posao, razumem da mu treba početni kapital i da uzme kredit. Ali ako se zaduži, onda nema ni odlaska na more, ni kupovine kola. Ako neko meni duguje hiljadu evra, a ode na more, pa on ide sa mojim parama. Tu je problem kod mnogo ljudi. Ne znam da li je to problem kod ovih koji trguju naftom i rade sa državom, ali za jednu malu firmu, zanatsku radionicu koja se bavi proizvodnjom, to ne može.

Često se žale vlasnici proizvodnih firmi kako ne mogu da nađu radnike, kažu da neće ljudi da rade težak posao. Imate li vi problema?

Radno vreme počinje u šest ujutru. Ja ustajem u pet i u fabrici sam u pola šest. Radnik mora da dođe u deset do šest jer u šest počinje proizvodnja. I to je moje pravilo 46 godina. Čitao sam u novinama o ovim radnicima što moraju da nose pelene. Dao sam i mojim radnicima da pročitaju.

Ovo da neko počinje da radi sa 25 godina, od toga nema ništa. Mora da počne da se radi sa 13-14 godina. Ima ljudi koji su završili srednju školi za električare, a ne znaju šta je monofazna, šta trofazna struja.

Ja sam ovde imao čoveka koji je iz fabrike otišao u penziju. Ceo radni vek je proveo kod mene. Čovek je imao udes i povredio se, nije mogao da radi, a nisu hteli da mu daju invalidsku penziju, godinu-dve dana pre redovne penzije. On je hteo da da otkaz jer nije mogao više da radi, ali sam ga ja proglasio za tehnološki višak da bih mu dao otpremninu, 4.000 evra. Prema radniku moraš biti pošten. Ali mora da se zna i red. Radnik ima pravo na kafu između osam i 8.30 sati i između 12 i jedan. Ima pola sata pauzu za ručak i u tri se završava posao. Ne radi se ni subotom ni nedeljom. Nema šetanja, nema ruku u džepovima. Plata se zna, svakog prvog u mesecu. Svake godine proglašavamo najboljeg radnika, a od pre pet godina šaljemo ga na more sa porodicom. Ako neko neće na more, dobije novac. Uglavnom su svi zaposleni ljudi iz sela ili okolnih sela. Disciplina mora da postoji, a to je mlađima nepojmljivo.

Treba li, po vašem mišljenju, država da pomaže firmama i kako?

Ako strancima daju za svakog radnika po 10.000 evra, a našima ne, nemamo o čemu da pričamo.

Ali vlasti kažu da su subvencije i za domaće i za strane firme?

Ja znam da smo u martu uvezli opreme za 200.000 evra. Banke nam rekle da država daje 25 odsto bespovratna sredstva za nabavku osnovnih sredstava, ali da mi ne možemo na to da računamo pošto smo uvezli 1. marta, a zakon važi od 24. marta. A kada država i daje nešto, moraš da rodiš mečku dok skupiš sve papire i ispuniš sve zahteve.

Kada je premijer imao otvorena vrata, mi smo se odmah prijavili. Sutradan su nam poslali odgovor „Razmotrićemo vaš zahtev i obavestićemo vas o tome“. I na tome se završilo.

Šta ste hteli da ga pitate?

Hteo sam da mu pokažem kako radim i da mala firma može da radi u selu i da može i bez kredita. Kad obilazi tolike firme, da dođe i u moju.

Ako vam država nije pomogla, da li je odmogla?

Država mi ništa ne pomaže, a i ne odmaže. U opštini Despotovac sada su ljudi koji slabo znaju o privredi. Ne razumeju šta je ekonomija, šta je posao, nemaju predstavu da za ovo što ja radim za Bačku Palanku plaćam PDV. Jeste da to ide u republički budžet, ali tamo će da vide koliko je PDV-a uplaćeno u opštini Despotovac, pa će deo i da vrate. Na primer, zvao sam u opštinu da pitam da iskrpe put koji ide do fabrike, a njima smešno. Kažu „krpi ako ti treba“.

Šta biste vi predložili vlastima, kako da pomognu privredi?

Ima ovde jedno selo Brestovo. koje izumire. Da sam vlast, ja bih doneo zakon da ko otvori radionicu u Brestovu, i u još određenom broju opština, sa najmanje na primer 10 radnika, ali da proizvodnja bude isključivo tu, a ne da tu samo dolaze da pakuju robu, da se takvoj firmi ne naplaćuje PDV. Da se ljudi tu nasele i osnuju porodice. Zašto mladi da idu u Beograd. Slažem se da je Beograd najveći, ali treba nešto da se radi i u Brestovu i svim drugim selima u Srbiji.

Kažete da pred državom treba biti ispravan, ali šta ako su porezi previsoki? Siva ekonomija u Srbiji je 30 odsto BDP-a.

Oni koji se žale na porez nisu prave zanatlije i preduzetnici. U zemljama po Evropi su mnogo veći porezi. Ima istine u tome da se mi u Srbiji na sve žalimo. Nije da sve cveta, ali preterujemo.

Najveći problem kod države je što se mnogo radi na crno. Nije problem u porezu, nego što se on ne naplaćuje. Znam da će mnogi vlasnici firmi da osude ovo što sam rekao, da kažu - lako je njemu.