Struka: Prodaja Telekoma imala bi neprocenjivu štetu

“Pri prodaji telekomunikacionih operatora u regionu, obično je otpušteno 50 odsto zaposlenih. U matičnom Telekomu radi 9.088 zaposlenih, od toga oko 3.000 inženjera, uglavnom elektroinženjera i mašinskih inženjera, i 4.500 tehničara. U kompanijama koje Telekom poseduje radi još 4.150 zaposlenih. Takođe će veliki broj inženjera i tehničara koji rade za dobavljače i podizvođače Telekoma gubiti poslove koje će novi vlasnik prebacivati u inostranstvo”, piše u analizi AINS-a.

Takođe se navodi da strani kupac “može nesmetano izvlačiti novac iz Telekoma kroz inostrane podizvođače i dobavljače, da bi smanjio izdatke za porez”. Podeljeni su stavovi o tome da li treba prodati Telekom. Spadate u one koji misle da je reč o profitabilnom preduzeću i da koliko god država dobije novca za tu kompaniju, šteta će biti neuporedivo veća. Koji su vaši glavni argumenti?

Prvi argument je to što Telekom državu ništa ne košta, naprotiv, on puni budžet. Suma koju će uplatiti u budžet Srbije biće veća nego što je skupljeno para od solidarnog poreza i smanjenja plata i penzija.

To je i preduzeće koje zapošljava vrlo mlade talentovane ljude i tako rešava problem nezaposlenosti i velikog odliva mozgova. Moram da podsetim da smo sve starija nacija, pa se postavlja pitanje ko će raditi u privredi naše zemlje ako svi odu. Treći, ništa manje važan argument je to što je država sa tako moćnim operaterom od strateškog značaja u mogućnosti da planira obrazovanje kroz školovanje kadrova za određene struke. Da biste iškolovali dobrog inženjera, treba ulagati minimum deset godina. To nema cenu. Takođe, svima je jasno da je strani operater zainteresovan samo za ostvarivanje profita, koji sigurno neće ostaviti u Srbiji. Njih ne zanima ulaganje u našu nauku i razvoj. Kad imate svoju kompaniju, onda možete da učestvujete u razvojnim poslovima i da budete ravnopravni partner, u suprotnom ste u kolonijalnoj poziciji.

Vaša struka se protivi prodaji, ekonomisti različito gledaju na to pitanje, jedni su za, drugi protiv.

Ekonomska logika je: kupi jeftino, prodaj skupo. Telekom je veći provajder, ima veće tržište i broj pretplatnika nego Vip i Telenor zajedno. On je investirao veliki novac u svoju opremu. Primera radi, za 600 miliona evra je kupljena mobilna telefonija Republike Srpske, a Telekom je prisutan i u Crnoj Gori.

Ipak, cena Telekoma pada. Zagovornici prodaje upozoravaju da će se taj trend nastaviti i da će biti sve teže postići dobru ponudu.

Roba vredi onoliko za koliko je prodate. Tržište određuje njenu cenu. Ljudi mogu da izgube pola svoje imovine za jedan dan, što pomalo liči na kockanje. Koliko je meni poznato, cena Telekoma jeste vrlo niska, ali je na primer niska i cena nafte i to su svetski trendovi i političke igre u koje se ne bih mešao. Ono što mene brine, jeste opasnost da ćemo dobiti još nižu cenu nego kada je prethodna vlada pokušala da proda Telekom, pa je tada srećom odustala, jer je shvatila da ga ne treba dati budzašto.

Kako komentarišete nedavnu izjavu premijera da "oni koji govore o Telekomu kao srebrnini koju ne treba prodavati, u suštini nemaju pojma o čemu pričaju"?

Ne bih previše da komentarišem tu izjavu i ne znam ko savetuje premijera, verovatno neko od ekonomista. Potrebno je pogledati realne cifre i godišnji izveštaj o poslovanju. Mi bismo od prodaje možda dobili milijardu i dvesta miliona evra. To je suma koju Telekom može da zaradi i uplati državi za manje od dve godine. Inače, ako bih morao da biram i razmišljam sa stručnog aspekta, eventualno bih prodao mobilnu telefoniju. Internet i fiksnu telefoniju nikad. Infrastruktura se ne sme dirati zato što je ona nacionalno dobro. Kada odlučite da date infrasturkuru, gubite neke važne funkcije države, kao što su sigurnost i bezbednost građana. Posebno je pitanje javne uprave, vojske, policije... Ugrožavate ceo sistem, što nijedna ozbiljna zemlja ne radi.

Više puta ste ponovili da Telekom zapošljava mlade stručnjake. Međutim, poznato je da kompanija ima višak kadrova, pre svega jer su zapošljavani partijski ljudi. Koliko i ta činjenica utiče na razvoj, profit i konkurentnost?

U pravu ste, ali zapošljavanje partijskih kadrova nije specijalnost Telekoma, nego nažalost celog društva. To su nestručni ljudi koji se često nalaze na mestima za koja nemaju kvalifikacije i na poslovima koji nisu predviđeni ni sistematizacijom. Odgovornost je na onima koji su u državnom vrhu i koji tolerišu takve stvari. Partijski ljudi svakako koštaju Telekom jer dobijaju platu, ali ponavljam, to ne važi samo za Telekom.

Država se nikad nije odrekla takvog udomljavanja svojih ljudi. Naprotiv, svi znamo da su im oni potrebni kao podrška i za politiku koju vode, pa i za svake buduće izbore. Da li je onda to dobar pokazatelj da je država loš gazda?

Tačno je da smo društvo sa visokim stepenom korupcije i da se ne ponašamo domaćinski, ali nije tačno da smo nestručni. Naši inženjeri rade i u Telenoru i u Vipu, a potiču iz iste škole. Sve je stvar sistema i organizacije. Dokle god politika upravlja preduzećima, ona će zapošljavati svoje kadrove. Menadžment na Zapadu ne interesuje ko mu je gazda, da li je to država ili privatnik i mora da posluje pod jednakim zakonskim uslovima. Gazda vodi računa o investicijama, ali se ne meša u stručnu i kadrovsku politiku. Ovde kod nas se vlasnik pita za sve. Znači, nije problem u struci, nego u politici.

Ipak, priznajete da veliki broj stručnjaka ne uspevate da zadržite. Svakodnevno pišete preporuke svojim studentima koji odlaze u inostranstvo.

U principu, svako bi ostao ovde da može da živi od svog rada. Primanja su u inostranstvu sigurno mnogo veća, mada i kod nas ima firmi koje daju zapadne plate. Danas je tržište globalno, što znači da i iz Srbije može da se komunicira i posluje sa celim svetom. Verujem i da nije sve u novcu, vi ljudima morate da omogućite da reše neke egistencijalne probleme, ali i da žive u uređenom sistemu. Ne opredeljuje se čovek tek tako da ode, jer onda ostavlja porodicu, prijatelje, socijalni život... Utoliko pre bi trebalo raditi na tome da ih zadržimo.

Predviđate da će veliki broj ljudi ostati bez posla ukoliko Telekom bude prodat?

Iskustvo govori šta će biti. Navešću vam samo jedan primer. Često sam boravio u Hrvatskoj. Kada je Dojče telekom kupio njihovu kompaniju, otpustio je polovinu zaposlenih. Verujem da će se kod nas dogoditi sličan scenario. Mi imamo trinaest hiljada zaposlenih i mislim da će se taj broj svesti na četiri, pet hiljada ljudi. Budući vlasnik više ništa neće ulagati i investirati, već će se brinuti samo o profitu. Kada se iz Telekoma, odnosno države izvuče dovoljno novca, imaćemo situaciju kao sa Ju-Es stilom. Slovenci nisu prodali svog operatera. Podsetiću vas i da je Dojče telekom državna firma, to je nemački penzioni fond čiji su vlasnici nemački penzioneri, koji svake godine dobijaju dividende i najveći deo profita odlazi njima. Neće oni ostavljati novac srpskim penzionerima i lečiti našu decu.

Da li je poznata imovinska karta Telekoma i šta je sve u njegovom vlasništvu?

Sve je to državno, ali je veliko pitanje gde i šta država hoće da upiše. Slično je i sa EPS-om: da li će država da kaže da je Đerdap EPS-ov ili van njega. Da li će da kaže brana i put su državni, a generatori i turbine su u vlasništvu kompanije. Zato ponavljam, infrastruktura se ne prodaje, jer je ona veoma dobar mehanizam za punjenje budžeta. Pogledajte Veliku Britaniju - dva posto u njihov budžet unosi jedan engleski aerodrom kao što je Hitrou, zbog toga što njenim građanima svaki dan avioni preleću iznad glave.

Da li se Akademija inženjerskih nauka Srbije, čiji ste vi predsednik, kasno oglasila sa starim stavom da Telekom ne treba prodavati?

Mislim da nismo zakasnili i sve što radimo, radimo javno. Posle objavljivanja prvog otvorenog pisma upućenog premijeru, stručnoj javnosti i građanima, pozvao me je ministar Sertić. Predložio je da organizujemo zajedničku tribinu na kojoj bi učestvovali predstavnici Ministarstva privrede i članovi Akademije inženjerskih nauka. Svečana sala Građevinskog fakulteta je bila puna. Došli su i ljudi iz sindikata Telekoma i ekonomisti. Nažalost, ministar je zbog obaveza bio sprečen da dođe, ali je umesto njega govorio državni sekretar. Razmenili smo mišljenja, mi pre svega sa stanovišta struke. Rekli smo svoj stav koji nikad nismo krili.

Povodom privatizacije Telekoma oglasila se i članica Saveta za borbu protiv korupcije Jelisaveta Vasilić, koja kaže da se prema Zakonu o privatizaciji javno dobro, kakvo je mreža telekomunikacija, ne sme privatizovati ili otuđiti.

Kao inženjeri ne možemo da se bavimo pravnom problematikom, ali se ona nikako ne sme zanemariti, naprotiv. Na to pitanje je više puta upozoravala i Akademija.

Jedna od članica AINS-a mi je rekla da misli da je bitka verovatno izgubljena, ali da se vredi boriti bar zbog istorije koja će se pisati.

Rekao bih da bitka nije izgubljena. Verujem da će nam ponovo biti ponuđena sramotno niska cena, koju država neće prihvatiti.

Sve je više peticija protiv prodaje. Jednu od njih pokrenule su i vaše kolege, među kojima je veliki broj onih koji odavno ne žive u Srbiji.

Ono što pomalo iznenađuje jeste da se naši ljudi koji žive na Zapadu najviše protive prodaji Telekoma, što možda deluje i kao neka anomalija. Mi imamo i Klub bivših studenata Elektrotehničkog fakulteta u kome su predstavnici brojnih generacija. Među njima su inženjeri koji su otišli iz zemlje sredinom prošlog veka, posle Drugog svetskog rata. Samo u Americi ima ih pedeseak, zatim u Švajcarskoj, Engleskoj...

Vi razvoj domaće ekonomije i industrije vezujete i za Telekom.

Upravo tako. Njihov razvoj i konkurentnost na tržištu se ne može očekivati bez kompanija poput Telekoma ili recimo EPS-a. Tu vidim šansu i za mala i srednja preduzeća koja bi opsluživala velike sisteme. Poslednji je trenutak da se započne proces reindustrijalizacije koja bi omogućila otvaranje novih radnih mesta. Mi smo izgubili skoro milion radnih mesta u industriji od 1991. godine do danas. I dalje smo na granici recesije. Bruto nacionalni dohodak bi morao da bude oko četiri-pet odsto, da bismo se za sledećih 15-20 godina vratili na nivo devedesetih. To ne može da se uradi bez domaćih firmi.

Podsetiću i na sledeće činjenice: prvo je deset godina sankcijama i izolacijom ubijana privreda, kriminalizovano je društvo, a s korupcijom se ni do danas nismo izborili. Dogodila nam se i privatizacija koja je u većini slučajeva bila pljačkaška. Nastavilo se sa zaduživanjima i nepovoljnim kreditima. Strani investitori su dobijali i dobijaju subvencije.

Da li to znači da mislite da bi prednost morali da dobiju domaći investitori?

Da. Mi stalno gojimo debele guske, a našim ljudima, tu ne mislim na tajkune već na one koji bi da žive od svog rada, stavlja se omča oko vrata. Njih država ne pušta da zarade. Oni plaćaju visoke kamate, za njih važe drugi uslovi poslovanja, pa se zato mnoga mala i srednja preduzeća gase. Večito smo na pola puta, tranzicija kod nas traje godinama, a sve što počnemo nemamo strpljenja da završimo do kraja.

Da li sumnjate da bi novac od privatizacije Telekoma mogao biti potrošen za otplatu dugova i punjenje budžeta?

Praksa nam daje za pravo da sumnjamo gde će otići pare ako se proda Telekom. Osim što su godinama firme kod nas prodavane jeftino, a ljudi gubili posao, pare od privatizacije nisu pametno ulagane. Koliko ja znam, privatizacija služi da nešto poboljšate, a ne da pogoršate. Nikako ne želim da ulazim u pitanje društveno- političkog uređenja i da li smo bili jednopartijska ili višepartijska država, ali tvrdim da smo imali tržišnu i zdravu ekonomiju. Svoje proizvode smo prodavali ravnopravno sa vodećim zemljama. Jedini smo van zapadnog bloka vladali najboljom tehnologijom. Izvoz je bio 70-80 odsto naše proizvodnje. Dok smo vladali modernom tehnologijom, bili smo konkurencija modernom zapadnom tržištu. Ne spominjem današnje velike azijske „džinove“ kao što su Kina i Južna Koreja, oni tada nisu postojali.

Ali situacija se izmenila, šanse su propuštene i važe neka nova pravila u novom rasporedu snaga, odnosno konkurencije.

Niko nam ne brani da primenimo kineski model. Kina je svoje studente školovala na najboljim svetskim školama, ali ih je vratila i dala im plate i bolje uslove rada nego što bi imali u Americi. Tako se ova zemlja uzdigla i to samo za četvrt veka. Mi još uvek izvozimo našu pamet koju ovde školujemo i ne stvaramo uslove za njihov povratak. Zbog mnogih pogrešnih koraka sada možemo samo da se prisećamo kako smo nekada bili ekonomija sa dvocifrenim rastom bruto nacionalnog dohotka i jednocifrenom nezaposlenošću. Nažalost, situacija je sada obrnuta.