Sa 5 milijardi evra - putevi “k’o bombona”

Jedna od najvećih prepreka za brži ekonomski, a posebno ravnomerniji regionalni razvoj Srbije u ovom času jesu – slabi putevi. Jednostavno, sve što nije na Koridoru 10, strašno je daleko. Investitori to neće da tolerišu. Zašto su putevi u Srbiji tako loši i kako ih dovesti u koliko-toliko prihvatljivo stanje, bila je tema razgovora sa Zoranom Drobnjakom, direktorom Javnog preduzeća Putevi Srbije. Vi upravljate ogromnom imovinom, vrednom preko pet milijardi evra. Uspevate li da održite njenu vrednost ili ona iz godine u godinu propada?

Putevi Srbije su zaduženi za održavanje preko 15 hiljada kilometara puteva. Od tih 15.000 kilometara, trenutno je otprilike dve, dve i po hiljade u dobrom stanju, ostalo je u lošem. Da bi se putevi održavali kako treba i da putevi budu dobri, prvo treba tih 12-13 hiljada kilometara dovesti u dobro stanje. Znači, prvo treba izvršiti ozbiljnu rehabilitaciju puteva, pa kad se to uradi i putevi dovedu u dobro stanje, onda bi održavanje bilo jeftinije i bolje. Da bi se to uradilo potrebna su finansijska sredstva. Naš najveći problem je, u suštini, to što nema dovoljno novca.

Koliko godišnje imate sredstava na raspolaganju za održavanja puteva, a koliko je potrebno?

Za održavanje tih 15 hiljada kilometara i još 650 kilometara autoputeva mi imamo otprilike 100 miliona evra godišnje, a trebalo bi sigurno 220 do 250 miliona evra. A pre toga, ponavljam, treba izvršiti ozbiljnu rehabilitaciju. I odmah da kažem, sad upravo na tome radimo. Od inostranih banaka, Svetske banke, Evropske banke za obnovu i razvoj i Evropske investicione banke dobili smo oko 400 miliona evra. Tim novcem ćemo 1.100-1.150 kilometara dovesti u dobro stanje.

Dobro, to je kredit, ali vi imate i neka sopstvena sredstva.

Imamo – od naplate putarine. Ali, i tu se suočavamo sa problemom koji u Evropi nemaju. Naime, od naplate putarine na 650 km autoputeva mi godišnje uberemo oko 140 miliona evra. Te pare bi trebalo da se u celini ulože u održavanje autoputeva i eventualno, ako nešto ostane, za izgradnju autoputeva.

Rekli ste da od naplate putarine dobijete 140 miliona evra, a da za održavanje imate na raspolaganju 100 miliona. Šta se dešava sa ostalih 40 miliona?

Sto miliona je za održavanje, a 40 je namenjeno za rehabilitaciju puteva. Kao što sad, recimo, radimo ulazak u Kruševac iz pravca Brusa, kao što radimo rehabilitaciju putnog pravca Kikinda – Bašaid i drugo. Kakva je razlika između rehabilitacije i održavanja?

Velika. Održavanje znači presvlačenje nekih kraćih deonica, od 250-300 metara, krpljenje rupa, sređivanje bankina, čišćenje kanala i rigola, obnova horizontalne i zamena vertikalne saobraćajne signalizacije, uklanjanje odrona itd.

Rehabilitacija je takoreći pravljenje novog puta – kad ne može da se popravi preko održavanja, skida se i menja gornji i donji sloj puta i postavlja nov materijal.

Rekli ste da treba 220 do 250 miliona evra godišnje samo za održavanje, a koliko bi trebalo za izgradnju novih puteva, da utvrdimo celokupnu sumu potrebnu za investicije u putarsku privredu?

Za rehabilitaciju onih 12-13 hiljada kilometara treba najviše tri milijarde evra. Na to treba dodati sredstva potrebna za dovršenje kompletne mreže autoputeva, to je oko dve milijarde evra. Dakle, da sve bude kao bombona treba pet milijardi evra. Hrvati su kao što znamo u svoje puteve uložili 14 milijardi evra.

Šta sve u to ulazi?

Najpre završetak svega što se trenutno gradi, a gradi se dosta. Dakle, deonice kroz Sićevačku i Grdeličku klisuru, prema Bugarskoj odnosno Makedoniji; zatim treba završiti drugu polovinu autoputa od Dobanovaca do Orlovače i tunela Straževica i, naravno, ceo profil autoputa od Straževice do Bubanj Potoka. Treba uraditi autoput od Beograda do Čačka i od Pojata do Preljine, odnosno Čačka, tako da imamo poprečni autoput kroz Srbiju.

A koridor koji treba da preseče Vojvodinu, Temišvar – Novi Sad – i veza sa autoputem Beograd – Zagreb?

To forsiraju Italijani zato što u Temišvaru ima već 13 hiljada Italijana. Autoput mora da bude ekonomski opravdan. Da pomenem da treba još da se uradi autoput Novi Sad – Ruma sa tunelom kroz Frušku goru i, eventualno, od Rume do Šapca jer je tu saobraćaj blizu 12 hiljada – 11.500 vozila. Da bi autoput bio ekonomski opravdan mora da ima preko 12 hiljada vozila u toku 24 časa.

Ima li toliko do Čačka?

Ima. Kroz Lipovačke šume dnevno prođe i 25-26 hiljada vozila; od Lipovačkih šuma do Lazarevca 15-16 hiljada, od Lajkovca do Ljiga 13-14 hiljada, jedino je od Ljiga do Milanovca saobraćaj nešto manji, 10-11 hiljada. Obilaznicom oko Čačka dnevno prođe 14,5 hiljada vozila, od toga 2.500 kamiona.

A prema Užicu?

Tamo je već manji saobraćaj, pa još nema ekonomskog opravdanja za autoput od Čačka prema Požegi i Užicu.

Iz domaćih sredstava se, dakle, obezbeđuje održavanje, a izgradnja se finansira kreditima?

Uglavnom da. Moram ovde da napomenem da se ranije, tj. do 1992. godine, od maloprodajne cene goriva automatski izdvajalo 36 odsto za ulaganje u puteve. Kad bi sada bila doneta odluka da se od maloprodajne cene goriva izdvoji upola manje, 15-18 odsto, mi bismo za najviše 10 godina popravili sve puteve.

Zar se sad iz budžeta ne izdvajaju neka sredstva?

Izdvajaju se. Ali, dok smo do 2012. godine dobijali 18 milijardi dinara godišnje, sad dobijamo šest. To su inače sredstva koja se prikupljaju iz akcize na gorivo. Ranije je bilo iz maloprodajne cene goriva, a sad se prilikom kupovine nafte plaća akciza, koja nije namenski opredeljena za puteve nego ide u budžet.

Jeste li tražili više, podnosili predloge?

Tražio sam i tražim godinama; kažu – nema. Treba za plate prosveti, vojsci, policiji, zdravstvu, za penzije.

Sredstva koja dobijamo sad se zovu subvencije. Meni kao direktoru to smeta. Sad mi kao dobijamo neku pomoć. Kakvu pomoć dobijamo kad radimo izuzetno kompleksan posao, kad upravljamo ogromnom imovinom.

Putarina nije povećana od 23. februara 2008. godine. Mi imamo najnižu putarinu u Evropi. Putnički automobil od Beograda do Niša putarinu plaća 730 dinara, to je šest evra, za 240 kilometara. Od Zagreba do granice sa Srbijom ima 280 kilometara, a putarina je 16,5 evra. Meni je strašno krivo kad kažu: Hrvati imaju bolje puteve od nas. Pa imaju zato što su uložili 14 milijardi. Kolega koji radi u Hrvatskoj sličan posao kao ja, koji ima 7.000 kilometara, ne autoputeva, nego puteva drugog reda, raspolaže budžetom od 500 miliona evra, a Putevi Srbije za održavanje 15.000 kilometara imaju 100 miliona evra.

Ima li naznaka da će biti nekih promena?

Imam obećanje da će biti povećana sredstva od akcize, a nadam se da putarinu povećam bar za 20 odsto. Mada, to nije ništa jer, kao što sam rekao, ona osam godina nije povećavana. Da je svake godine povećavana za tri odsto, što se ne bi ni osetilo, mi bismo već sada imali tih 20 odsto.

Koliki je ukupni budžet Puteva Srbije za ovu godinu?

Imamo tih 140 miliona evra od putarine, to je negde 16 milijardi dinara, plus šest milijardi subvencija, ukupno dakle oko 22 milijarde. Na to treba dodati i oko 100 miliona evra inostranih kredita koje ćemo ove godine potrošiti.

Hoćete li ove godine raditi više puteva nego prošle?

Hoćemo sigurno. Prošle godine smo mnogo vremena i para potrošili na borbu protiv poplava i saniranje njihovih posledica.

Zašto su Putevi imali devet milijardi dinara gubitka prošle godine?

Zbog amortizacije. Mi upravljamo ogromnom imovinom, pet milijardi evra, na nju se obračunava amortizacija, 1,5 odsto. Mi toliko nemamo da odvojimo. Gubitak je knjigovodstveni. Putevi Srbije ne mogu da naprave gubitak, to sam rekao i ministru Vujoviću. Ono što imamo, mi to potrošimo. Ne možemo da budemo ni u minusu ni u plusu.

Zašto integracija sa Koridorima Srbije ide tako sporo?

To je pitanje za Vladu Republike Srbije i nadležno ministarstvo. Ja o tome ne odlučujem.

Vaše ime se često pominje u aferama, recimo oko Nuba investa, Nibens grupe.

Kada je reč o Nuba investu, Putevi Srbije su dali tehničke uslove za postavljanje kabla pored žičane ograde na autoputu a što je bilo u skladu sa zakonom. Naplaćeno je za to 2,7 miliona evra. Bilo bi korisno za JP “Putevi Srbije“ da ima još takvih investitora, jer ta sredstva se ulažu u putnu mrežu, što doprinosi njenom unapređenju i uvećanju osnovne vrenosti. Primera radi, pomenutim iznosom sredstava može da se uradi 7-8 kilometara magistralnog puta, kao što je, recimo, Ibarska magistrala.

Sa sudskim procesom protiv vlasnika Nibens grupe nemam ništa. Jedno vreme sam bio zaposlen kod Đuraškovića, kad je kupio Preduzeće za puteve „Beograd“, ali to je sve.

Samo da kažem, Putevi Srbije nemaju afere, afere drugi naprave, neću da ulazim u to iz kojih razloga. Direktor sam 21 godinu, poslednjih 7,5 godina u Putevima, poslednje 3,5 kao VD.