Bolji život 2018. i nije neka ambicija

Ovako je Vladimir Gligorov, ekonomista i istraživač bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, kao dobar poznavalac srpske „ekonomske drame“, odgovorio na naše pitanje u čemu vidi izlaz iz višegodišnjih problema i šta bi trebalo uraditi da se oporavi srpska privreda i popravi standard stanovništva. U intervjuu za Magazin Biznis Vladimir Gligorov komentariše aranžman Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom, analizira reformske poteze aktuelne srpske vlade, ističe neophodnost mnogo većih kapitalnih ulaganja i naglašava da se uspeh može proglasiti tek kada se značajno poveća zaposlenost i pokrene privreda.

- Kakva je ekonomska slika Srbije na početku 2015?

Teško je naći pozitivan podatak, jer je privreda u recesiji. Verovatno najviše zabrinjavaju usporavanje rasta izvoza i uporan pad ulaganja. Ako se uzme u obzir dodatno smanjenje potrošnje, koje se očekuje, jer su smanjene plate i penzije, a planiraju se i otpuštanja u javnom sektoru, izgledi u ovoj godini nisu ohrabrujući. Tome bi trebalo dodati i najavljena povećanja nekih administrativnih cena – struja u svakom slučaju, a verovatno i neka druga – to će dodatno ograničiti i potrošnju i ulaganja. Konačno, predstoji i rešavanje nesolventnih javnih preduzeća i nenaplativnih potraživanja banaka, što ide sa dodatnim troškovima. Uz to, javna ulaganja se sporo realizuju, što naravno govori i o ukupnoj efikasnosti javnih vlasti. Zbirno posmatrano, biće teško naći posao jer je zaposlenost već veoma mala, a nezaposlenost velika.

- Koji su, po vašoj oceni, najveći problemi?

Ključno je ono što ograničava ili onemogućava rast ulaganja. Imajući u vidu strani i javni dug, biće potrebno dodatno razduživanje, a to znači da se ne može očekivati rast potrošnje. Tako da oporavak može da dođe samo od ulaganja, i to ona koja pre svega računaju sa prodajom na stranom tržištu, dakle na izvoz. Tako posmatrano, prvi problem su izvori finansiranja ulaganja. Banke su ograničene usled tereta nenaplativih potraživanja, a korporativni sektor verovatno nije dovoljno profitabilan da ulaže iz sopstvenih izvora. Strana ulaganja, opet, su ograničena, jer ima boljih lokacija i u regiji, a pogotovo izvan nje. Konkurentnost i produktivnost privrede bi trebalo da se značajno poveća da bi se priliv stranih ulaganja značajno povećao. Tako da mislim da je finansijska konsolidacija ključna. A uz to značajno poboljšanje funkcionisanja svih ustanova. - Kako ocenjujete reformske poteze aktuelne Vlade Srbije? Šta je dobro urađeno a gde su načinjeni promašaji?

Pa, sada se nazire nekakav program promena, a ključni elementi su sadržani u sporazumu sa Međunarodnim monetarnim fondom. U tome se kasni, bar od 2012., oko dve godine. Bilo je potrebno, kao što je i sada, dovesti u red javni sektor, ali i rešiti probleme nesolventnosti i nelikvidnosti u privatnom sektoru. Takođe, fiskalnoj se konsolidaciji može zameriti to što nije izvršena poreska reforma, već se uglavnom poseže za restriktivnim merama. Sve to je delovalo ograničavajuće na monetarnu politiku, pa nije dovoljno iskorišćena depresijacija kursa i usporavanje inflacije, jer su kamatne stope ostale veoma visoke. Tako da, zapravo, čitav program reformi tek treba da se formuliše i sprovede. Pitanje je da li će postojati dovoljan politički prostor za to.

- Kakav je aranžman dobila Srbija sa MMF-om? Da li u njemu ima previše zacrtanih poslova koje Vlada mora da uradi (cena struje, javna preduzeća, privatizacija) ili je uobičajeno da se prave ovakvi aranžmani kakav je napravljan sa Srbijom?

Sadržaj sporazuma nije iznenađenje. MMF ima zadatak da se stara o makroekonomskoj stabilnosti, a pod time se, zapravo, misli na spoljašnju likvidnost. U tom se onda kontekstu cene fiskalna i monatarna politika, ali ukupno, ne u detaljima. Izbor pojedinih mera koje se unesu u konačni sporazum obično je u skladu sa onim što vlada želi da sprovede. Tako da se greši kada se kaže kako je MMF naložio da se poveća cena struje, kao da je vlada htela da to ne uradi. To je uobičajeno: MMF preuzima deo odgovornosti i trpi kritiku, jer time pomaže vladi, bar do tačke kada to ne ugrožava njenu legitimnost.

U stvari, i mere štednje i same takozvane strukturne reforme bira vlada, jer je ona ta koja će sutra izaći na izbore, a ne MMF. Okvir, održivost makroekonomske stabilnosti, je ono što nalaže promene u privrednoj politici – štednja, kretanje kursa, politika kredita i kamatnih stopa – dok vlada bira sadržaj mera i privredne politike i strukturnih reformi koje su saglasne sa stabilizacijom. MMF olakšava vladi posao implimentacije, jer se na njega svaljuje bar jedan deo nezadovoljstva i kritike.

- Da li smatrate da će Srbija poštovati i ispuniti sve obaveze koje je preuzela ovim aranžmanom sa MMF-om?

To zavisi od političke stabilnosti i od obaveznosti sporazuma. Kako je namera da se krediti ne povlače, dakle da su oni tu kao osiguranje, to obično znači da su moguće korekcije i promene u sporazumu u skladu sa promenjenim okolnostima, privrednim i, mnogo više, političkim. Trenutno, politički je isplatljivije da se sporazum sprovodi nego da se izvrdava, jer vlada teško da može da radikalno promeni program, jer drugog nema. Drukčije mogu da stoje stvari za, recimo, dve godine kada se izbori budu približavali, a poboljšanja ne bude ili se pokaže kao suviše sporo. Ako je suditi po iskustvu, od ovakvih su sporazuma srpske vlade odustajale iz političkih razloga, recimo pred izbore. Tako da sve zavisi od toga šta će se uraditi i sa kojim efektima u sledeće dve godine. - U kojim stavkama očekujete najveće probleme u realizaciji ovog aranžmana MMF-a i Srbije?

Uprošćeno govoreći, ako ostavimo fiskalnu strategiju po strani, potrebno je odvojiti javni sektor od budžetskih para i privatni sektor od subvencija. I jedno i drugo je izazov, jer da bi se prvo sprovelo potrebna je poreska reforma i reforma socijalnog sistema, dok ovo drugo zahteva mnogo veću konkurentnost i inovativnost većih preduzeća i mnogo podsticajnije uslove za mala i srednja preduzeća, za preduzetništvo uopšte. Budžet može da deli rizik sa inovatorima i preduzetnicima, posebno ako finansijski sektor nije za to osposobljen, ali nikako ne bi trebalo da subvencioniše tekuće troškove već postojećih preduzeća, pa ni da deli rizik sa njima.

- Da li u sprovođenju aranžmana MMF može u nečemu da nam „progleda kroz prste“i u čemu?

Opet, vlada bi trebalo da je u program unela ono što želi da uradi, a ne ono što ne želi. Ukoliko je tako, nema potrebe da se vladi gleda kroz prste, jer bi do toga moglo da dođe samo ako postoje privatni ili politički problemi kod primene. U tome je važno da javnost napusti navijački odnos prema ovom i sličnim sporazumima. Mi, naši interesi, su zastupljeni u tom sporazumu, oni su sadržani u tim merama koje su dogovorene i koje se u navedenim rokovima, tamo gde se oni navode, sprovode. Nije naš interes da nam se progleda kroz prste. Ukoliko bi bio, tada taj sporazum ne bi imao smisla. Naravno, postoji mehanizam da se uzmu u obrzi promenjene okolnosti, pa se onda traži da se uvaže kašnjenja u izvršavanju preuzetih obaveza. Zato se i vrše tromesečne provere sprovođenja programa.

- Šta može biti najveći problem u realizaciji ovog aranžmana, da li zbog toga može doći do prekida aranžmana i kakve mogu biti posledice po Srbiju?

Opet, u skladu sa mandatom Međunarodnog monetarnog fonda, ključno je sprovođenje fiskalne i monetarne politike koja je dogovorena, jer od njih zavisi makroekonomska stabilnost. Tu verovatno neće biti problema, bar ne kratkroročno posmatrano. Posle jedne i pogotovo druge godine, to može da budu problem. Što se tiče finasijske konsolidacije i strukturnih reformi, oni su veliki zalogaji, ali njihovo sprovođenje ne mora da ugrozi sporazum, ako su teškoće stvarne, a nije reč o političkom dvoumljenju.

- Kako vam izgleda srpski budžet u prva dva meseca ove godine? Ima li razloga za zadovoljstvo koje pokazuje srpski premijer ostvarenim suficitom?

To je u nadležnosti Fiskalnog saveta. Oni su se o tome već izjasnili tako da ja tu nemam šta da dodam. Kod svih planiranja je važno da se ona ispune tako kako su predviđena, pa nije dobro ni ako je planiran veći deficit, pa se on ne ostvari, kao što nije dobro ni ako se računalo sa manjim, pa se premaši. U ovom slučaju, ako sam to dobro razumeo, u velikoj meri nisu potrošene pare namenjene javnim ulaganjima, što je rđavo. Bilo bi bolje da je budžet u previđenom deficitu i da je država efikasnija. - Da li će Srbija imati problema da ove godine ostvari fiskalni deficit planiran Fiskalnom strategijom? Šta će u tome biti najveći izazovi?

Kako se deficit predstavlja u odnosu na BDP, rizik, i pozitivan i negativan, uglavnom zavisi od nominalnog privrednog rasta. Ako bi on podbacio, fiskalni bi deficit mogao da bude veći. Tu su naravno i rizici nepredviđenih toškova, koji su u prošlosti bili značajni, jer je bilo potrebno odobravati neplanirane garancije ili preuzimati gubitke bankrotiranih banaka i preduzeća. To takođe može da se pokaže kao problem i ove i sledećih godina. Ali, ključni rizik jeste privredni rast, ako podbaci, ako se recesija oduži, fiskalna strategija će biti ugrožena. Kod same strategije je opet problem taj što se teži dugoročnom smanjenju javnih rashoda, što može da smanji potencijalnu stopu rasta u celom tom periodu. Tako da bi, recimo, stopa rast bila negde oko tri posto za čitavu deceniju. To je daleko ispod one stope rasta koja bi bila moguća i koja bi bila potrebna kako bi se, bar, značajnije povećala zaposlenost.

- Šta će biti najveći problem u sređivanju prilika u javnom sektoru? Platni razredi, reorganizacije...stalno se najavljuju promene i prolongiraju rokovi. Da li će biti neminovna otpuštanja viška zaposlenih u javnom sektoru i koliko će u tome biti značajna procena MMF-a da treba smanjivati broj zaposlenih za po pet odsto godišnje?

Ne znam kako se došlo do tog postotka. Načelno, bilo bi potrebno da postoji takozvani programski budžet. Da se zna šta se kojim izdacima na rad i sredstva želi postići u oblastima koja su zadržana u javnom sektoru. Onda se može raspravljati o načinu da se od sadašnjeg stanja dođe do tog i kako da se onda stvari dalje razvijaju. U tom se onda kontekstu može planirati promena i broja zaposlenih kao i kretanje naknada. Ako ja to dobro razumem, to je i namera, ali sada se čini da se krenulo od smanjenja broja zaposlenih iz razloga smanjenja izdataka na plate, a ne pre svega zato da bi se povećala efikasnost u javnom sektoru.

- Kakva se situacija može očekivati u rešavanju problema srpskih javnih preduzeća, što je takođe u planu kontrole MMF-a? Koje su povoljne a koje nepovoljne okolnosti?

Jedan deo njih bi trebalo da posluje komercijalno, doduše u skladu sa neophodnom regulativom ukoliko je reč o monopolima i uopšte o aktivnostima nastalim po sili zakona. Tu je najveći problem izbeći politizaciju, kako kod upravljanja, tako i kod zapošljavanja. Jedno rešenje bi moglo da bude da u regulatornim telima sede ne samo stručne osobe, nego da se njihov rad redovno ceni možda i od par nezavisnih ustanova. A onda, naravno, tu je i skupštinska kontrola. To ne može da se obavi u kratkom roku, jer mnogo povoljnih okolnosti i nema.

- Šta očekujete od najavljene privatizacije u Srbiji i da li će se time rešiti problemi brojnih preduzeća koja čekaju privatne vlasnike?

Kod komercijalnih poslova, nema razloga da država ima vlasnički udeo. Javna ulaganja imaju smisla u oblastima u kojima se ne može očekivati privatni interes. Tako da je najvažniji cilj privatizacija da se prepusti privatnom sektoru da konkuriše za dobit, a javna se sredstva ulažu u javna dobra i tamo gde postoje značajni eksterni efekti. I u njima samo u meri u kojoj se isti cilj ne može postići regulatornim merama i deobom rizika. Kod privatizacija se često država postavlja kao poslodavac i budućem privatnom vlasniku, usled čega ili do privatizacija ne dolazi ili država preuzima finansijske obaveze prema privatnom vlasniku, što smanjuje efikasnost i povećava korupciju. - Da li je po vama logično što se ovoliko dugo govori o rešavanju sudbine Železare Smederevo i što se to postavlja gotovo kao centralni problem srpske ekonomije, ili u tome ima preterivanja i zašto?

Nije neosnovano da se o tome raspravlja koliko je potrebno, problem je u tome što je ta rasprava ograničena na traženje rešenja koja možda ne postoje. Tu je problem da se ne računa sa onim šta se može sa železarom postići u budućnosti, već se stalno žali za tim da se može izgubiti ono što je u prošlosti uloženo. Ali, ako to što je uloženo ne može da se pokrije prodajom, vrednost te investicije ne postoji. Tako da je, sa jedne strane, potrebno videti da li neko zna kako da zaradi na proizvodnji iz te železare, a sa druge strane da država preuzme odgovornost za zaposlene u tom smislu da im ponudi prekvalifikaciju kako bi mogli da rade nešto drugo.

- Da li će biti lako prodati Telekom Srbija?

Ne znam. Vidim da se pominju zainteresovani kupci, a i pominju se brojke o tome kolika se cena očekuje. Ona opet zavisi od predviđanjima o kretanju potrošnje, a ona nisu ružičasta, tako da je teško reći šta se stvarno može očekivati.

- Kako je najbolje utrošiti novac od prodaje Telekoma? Kako ocenjujete najave premijera da će deo novca ići na otplatu starih dugova a deo u kapitalne investicije?

Ako se mogu uzeti povoljniji krediti, novac od prodaje se može koristiti kao zaloga. Onda ima smisla da se refinansiraju postojeći skupi krediti a da se značajno povećaju ulaganja u praktično sve što je u zemlji zapušteno. Hoće li se znati, to ostaje da se vidi. Do sada je obično taj novac išao na tekuću potrošnju.

- Koja javna preduzeća još treba prodati i kada?

Kada se izgledi za privredni oporavak poboljšaju. Nema doduše mnogo toga što je preostalo. Tako da je mnogo važnije obezbediti ulaganja u industrijsku proizvodnju koje sada nema ili je nema više. Ukoliko se oporavak evropske privrede ubrza, sada bi bio pravi momenat.

- Kako ocenjujete najavljeno restrukturisanje EPS-a i da li se može očekivati sređivanje stanja u takvom državnom gigantu koji godinama pruže otpor bilo kakvim promenama?

Može, ali to je zasebno pitanje. Sektor energije se veoma brzo menja i to je potrebno uvažiti.

- Kako ocenjujete najave iz vrha vlasti da se malo sredstava izdvaja za kapitalne investicije i otkud su se toga setili sada a takvo stanje traje već nekoliko godina? Kako bi bilo najbolje da Srbija poveća kapitalne investicije i koji projekti su potrebni?

Uh, praktično sve nedostaje. Železnica, recimo. Neorganizovanost, da to tako kažem, je velika i to je osnovno ograničenje. - Kakve stope privrednog rasta Srbija može očekivati u ovoj i narednim godinama?

Trenutna predviđanja sadržana u Fiskalnoj strategiji su do dva posto na srednji rok i tri na duži. To je realno sa ovakvom privrednom politikom, ali je značajno ispod onoga što je potencijalna stopa rasta zemlje sa stopom zaposlenosti ispod 50 posto i sa veoma niskim udelom kapitala, o totalnoj faktorskoj produktivnosti i da ne govorimo.