Najveću cenu su platili nedužni

Prethodni intervju sa gospodinom Milojevićem, „našim čovekom na Volstritu“ vodili smo pre dve i po godine, u jeku svetske ekonomske krize i neposredno posle kraha američke berze. Tada je naš sagovornik najavio da će kriza biti teška. „Posledice ove krize će biti enormnih razmera i mogu da se porede sa onima iz tridesetih godina prošlog veka. Svima nam predstoji jako težak period, jer je praktično ceo svet potpao pod uticaj ove krize. Jednostavno, svi ćemo morati da promenimo način i stil života“, rekao je u oktobru 2008. Milojević za Magazin Biznis.

Sada, dve i po godine kasnije, pitali smo Milojevića: Šta se, zapravo, dogodilo posmatrano sa ove vremenske distance?

U Americi kao i u razvijenijim svetskim zemljama je došlo do više kriza i krahova kao što su slom tržišta nekretnina, kriza finansijskog i bankarskog sistema, dužnička kriza i krah potrošačkog društva, odgovara Milojević.

Ko je platio najveću cenu ekonomske krize i zašto?

Nažalost, najveću cenu krize su platili oni ljudi, institucije ili države koje nisu bile zadužene i koje su živele ili poslovale u normalnim granicama. Mnogim ljudima su dugovi izbrisani ili smanjeni, kuće vraćene po novim povoljnijim uslovima i - život ide dalje. Isto je i za zemljama koje su prošle kroz isto. Šta onda da radimo mi koji nemamo dugove a sve račune plaćamo na vreme? Pa, kažnjeni smo još većim porezima i dažbinama, kažnjeni smo jer nam vrednosti kuća padaju i slično. Isto je i sa zemljama koje su u sličnim slučajevima. Na primer, tržišta kapitala Istočne Evrope su sva bila kažnjena podjednako padom indeksa od odprilike 80 odsto i padom vrednosti domaćih valuta od 20-30 odsto, iako su neke zemlje imale bolje pokazatalje od drugih kao, recimo, Poljska i Češka od Mađarske i Grčke, Srbija od Hrvatske i Ukrajine itd.

Šta se za vas lično promenilo tokom ove krize u vašem gledanju na tržište hartija od vrednosti?

Promenilo se to što se sada koncentrišem prvo na likvidnost hartije, odnosno želim da omogućim klijentu da lako investira i ima mogucnost izlaska iz iste u slučaju krize. Tokom kraha investitori su najviše novca izgubili jer su ulazili u akcije manjih obima likvidnosti i manjih tržišnih vrednosti. I dalje se, naravno, najveći deo ocenjivanja potecijalnih investicija odvija na osnovu kvaliteta eminenta kao i na osnovu njihove racije vrednosti.

Da li je došlo do novih pravila i regulacije tržišta, o čemu se mnogo govorilo tokom krize? Da li ta pravila zaista mogu da spreče moguću novu krizu?

Jedina i najbitnija promena je promena trgovanja dugovanjima. Ona je i bila potrebna. Mislim da su mnoge lekcije naučene u ovoj krizi u vezi sa trgovanjem dugovima. Mislim da nova pravila mogu da omoguće normalnije i kontrolisanije poslovanje berzi ali ne mogu da spreče sledeću krizu. Kriza je faktor mnogih spoljnih i unutrašnjih ekonomskih i političkih faktora. Moram da napomenem da mi se ne sviđa umešanost država u zatvaranju ili limitiranju poslovanju berzi, kako bih se sprečili krahovi istih.

Sve je više analitičara koji tvrde da će se krize ciklično ponavljati i da više nema dugotrajnog stabilnost poslovanja. Kako to tumačite? Mislim da će svet sve više i više ekonomski postajati ujednačeniji, ali se slažem se sa ocenom da će biti novih kriza.

Koji segment američke ekonomije se najpre oporavio i zahvaljujući čemu?

Prvi segment koji se oporavio je bio u servisnoj ekonomiji (restorani, hoteli, radnje) i to samo zbog toga što su imali inventar kojeg su morali da se reše ali sa manje zaposlenih i po mnogo nižim cenama. Kada su se inventari potrošili došlo je i do industrijskog rasta da bi se isti opet popunili. Naravno, novac je postao jeftin, sa niskim kamatnim stopama, međutim isti nije bio dostupan svima.

Kako izgleda danas život prosečnog Amerikanca? Šta su njegovi problemi i u čemu vidi izlaz?

Život prosečnog Amerikanca je, nažalost, gori neko pre. Prosečni Amerikanac živi od plate do plate, nije u mogućnosti da uštedi i sve manje ima poverenja u svoju zemlju. Ono što ja vidim kao izlaz za prosečnog Amerikanca su manje poreske dažbine, manja zaduženost, veća lokalna proizvodnja i manja (bespotrebna) potrošnja; takođe manja uključenost Amerike u raznim svetskim konfliktima.

Koliko su Amerikanci postali oprezniji, štedljiviji, od čega strahuju?

Amerikanci su postali štedljiviji. Sada kupuju samo kada su rasprodaje. Strahuju od gubitka posla jer to automatski povlači gubitak kuće, kola, novca za školovanje svoje dece i slično. Naravno, još uvek postoji strah od mogućih teroristickih napada.

Da li je „japi“ model poslovnog čoveka postao omražen, kao simbol propasti na Volstritu? „Japi“ model nije ništa omraženiji nego što je bio za vreme krize, ali nije ni voljeniji. Oni još uvek postoje, ali ih je manje nego pre. Pored advokata, zaposleni na Volstritu su još uvek na dnu liste omiljenih u američkoj javnosti.

Da li je posle ove krize Amerika definitivno izgubila epitet „obećane zemlje“?

Amerika, za razliku od drugih zemalja, svoj nivo bogatstva je gradila u najdužem kontinuitetu poslednjih nekoliko stotina godina i bez ratova na svojoj teritoriji. Taj nivo bogatstva je opao, ali je još daleko od dna. Po meni, Amerika jos uvek može da vam da više za kraće vreme nego neke druge zemlje. Takođe, lakše je i predviditi trendove u budućnosti u Americi nego na primer u trenutno „vrućoj“ zemlji za život kao što je Mongolija.

U šta je danas najbolje investirati u Americi? Kakvi su trendovi i ko investira?

Mislim da je sada vreme za selektivno kupovanje nekretnina u većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Vašington. Mislim da će u rastućoj inflaciji berza rasti brže i da treba kupovati kvalitetna imena velikih svetskih firmi. Zlato još uvek nije dostiglo svoj limit i ja mislim da ćemo do kraja godine stici i do cene od 2.000 dolara za uncu. Nažalost, glavne investicije na tržištu kapitala dolaze od institucija jer fizička lica nisu u mogućnosti da to sada isprate.

Kako Vam izgledaju ekonomski problemi Srbije? Da li su rešivi? Kako na probleme u Srbiji gledaju potencijalni strani investitori? Ono što me plaši u Srbiji je sve veća zaduženost države. Nažalost, politički rizici, odliv mozgova i manji priraštaj su za mene veći problem nego trenutno ekonomsko stanje. Mi u Srbiji ekonomski ne zavisimo samo od sebe, nego od zemlja u koje izvozimo a to je Evropska Unija. Svaki rast Evropske Unije će imati uticaj i na naš rast i razvoj. Mi smo uspeli svojom monetarnom politikom, manjom zaduženosti (do sada) i infrastrukturnim projektima da ublažimo pad našeg bruto domaćeg proizvoda (BDP) ali je to opet nedovoljno da nas same izbavi iz krize. Sa nedavne konferencije u Majamiju koje je organizovao jedan naš klijent, pokazalo se da su Srbija, Katar i Mongolija zemlje za najvišim potencijalom za rast tržišta kapitala jer imaju relativno dobre makroekonomske pokazatelje u zemlji. Rizici, naravno, još uvek postoje.

Pre godinu dana bilo je nekoliko zainteresovanih američkih investitora za ulaganja u Srbiju. Šta je sa tim bilo? Da li su realizovane investicije i ako nisu – zašto? Koje su prepreke?

Najveće prepreke za investiranje u srpsko tržište kapitala su administrativne prirode. Papirologija koja je potrebna za otvranje računa za trgovanje hartijom je ubedljivo najgora na svetu i to odvraća mnoge klijente od investiranja. Takođe, tržište je plitko i od novog otvaranja berze u ranim dvehiljaditim do sada nijednom nije urađen pravi IPO (inicijalna ponuda akcija). Nesposobnost berze da privoli par uspešnih privatnih kompanija da se izlista na berzi je nerazumljiva, jer svi znamo da je najjeftiniji način za skupljanje novca putem berze a ne preko još uvek skupih bankarskih kredita. Američki porfeljski investitori trenutno ulaze u Srbiji i mi gotovo svakodnevno odrađujemo transakcije na berzi. To se, uglavnom, svodi na par imena kao sto su AIK banka, Komercijalna banka, Energoprojekt i Imlek, dok se trenutno vrše analize NIS-a i Aerodroma Beograd – rekao je Zoran Milojević u razgovoru za Magazin Biznis.