Gligorov: Vlada se obrukala

Da li je paket mera Vlade Srbije razumete kao strateško pozicioniranje ili je reč o taktici?

Sve ove mere koje se donose, ali i one koje će tek biti donete, su iznuđene. Tu nema nikakve strategije jer sama vlada se našla zatečena ovom situacijom, nije je predvidela i zato se nije spremala i trebalo joj je puno veremena da razume šta se dešava. Sad su ovo iznuđeni potezi koji se u suštini iz neke grupe mogućih poteza vuku, po osnovu procene šta će eventualno biti prihvatljivije ili šta je teže ili lakše sprovesti, nema tu nikakve strategije.

Zašto ušteda koja polazi od javne administracije nije strategija?

Zato što treba da idete obratno da videte šta je toj reformi cilj koji se želi postići - veća efikasnost administracije, koliko ljudi tu treba da radi, ... Ovde je obratno, otpuštate jedan broj ljudi ili im smanjujete plate zato što treba da namaknete određenu cifru ušteda. Tu nema strategije. Da li će iz toga proisteći kasnije i neka ideja, to je drugo pitanje.

Šta bi bila strategija?

Strategija bi bila da sednete i da kažete - ovako želimo da izgleda zemlja ili javni sektor kada izađemo iz krize, želimo da imamo taj odnos prema privredi, toliku javnu potrošnju, želimo da je finansiramo iz ovog poreskog sistema, to sad uvodimo jer i onako je kriza i sa tim želimo da izađemo, da kad prođe kriza možemo da imamo rast od šest ili sedam odsto.

Zašto vlada nije spremna na strategoiju i zašto nam objašnjavaju da nije ni moguće povući strateške poteze jer se kriza iz dana u dan menja, jer ne može da predvidi šta će se dešavati u budućnosti?

To je sve potpuno pogrešno. Najveći broj zemalja razvijenih i veći broj zemalja u tranziciji popkušava da nađu protivciklične mere, odnosno da ima neku mogućnost fiskalne i monetarne ekspanzije zato što je recesija. To znači da imate veću javnu potrošnju, da fiskalni deficit bude veći od planiranog, da imate nižu kamatnu stopu centralne banke i poslovnih banaka da bi krediti bili dostupniji. To je taktičko ponašanje zemlje koja se prilagođava na recesiju.

Ovde je situacija drugačija, ovde toga nema, verovatno nije ni moguće pa se ide procikličnim merama. Vi sada ulazite u recesiju i pri tom smanjujete javnu potrošnju, zaoštravate monetarnu politiku, dodatno stimulišete recesiju. Ako već ne možete da imate aktivne mere, onda kad činite ove mere koje su recesivne same po sebi, bolje je da to radite sa nekom idejom šta želite da promenite da sutra kada se pokrene pozitivan razvoj privrede, imate strukturu koja vam omogućava veću stopu rasta.

Šta će biti posledice ovih mera?

Makroekonomski gledano, ušteda je jedna milijarda manje potrošnje. Pri tom imate i još dodatno zaduživanje uz svo to smanjivanje potrošnje - zaduživanje za tekuću potrošnju, za rezerve, povećanje spoljnog duga i unutrašnjeg duga i manju potrošnju. Sve to je dodatan stimulans recesiji.

Kakve su posledice resecije za građane Srbije?

U krajnjoj instanci, povećanje zaposlenosti. Ako pada proizvodnja, pada standard, pada potrošnja i pada zaposlenost.

Vlada računa da je će pad bruto domaćeg proizvoda biti dva odsto u ovoj godini, dok ekonomisti kažu da minus može da bude i minus pet, čak i minus sedam?

Trenutna kretanja su takva da proizvodnja pada po stopi od oko pet odsto, ako bi se tako nastavilo imali bismo pad od pet odsto. Da li će tako i biti, zavisi. Ako uračunate mere smanjenje javne potrošnje i zaoštravanje kreditnog i monetarnog sektora, može da bude i veći. Naravno, može biti i drugačije ako se spoljašnja tražnja promeni, ako počnu da rastu zemlje oko Srbije, pa se to preliva kroz ulaganja i srpski izvoz, ali samo u tom smislu.

Kada je realno da se to desi? Realno ne pre 2010. godine, kako sada stoje stvari. Situacija menja dosta brzo, ali mislim da je teško očekivati da se ova godina završi sa recesijom koja je relativno mala u Srbiji, a verovatna je i recesija sledeće godine.

Koja je razlika između pada BDP-a od dva i pet procenata?

Ogromna je razlika. Ako sa minus dva gubite jedan odsto zaposlenih, onda na minus pet gubite dva ili tri odsto, zavisi kako će se rasporediti pad produktivnosti i pad zaposlenosti. Obično bude u početku tako da se manje otpuštaju radnici a više trpi produktivnost. Ali, s vremenom imate obratan proces da se otpuštaju radnici da bi se vratila produktivnost da bi poslodavci zarađivali. Prema tome ako imate dva odsto onda je to jedan obim gubitka zaposlenih, sa pet je više.

Dodatni problem je što ćete morati da imate novi rebalans, jer prihode ste planirali na minus dva a sada imate minus pet. Morate dodatno da štedite na javnim rashodima, a to opet znači da se pad neće zaustaviti na minus pet, nego može da bude i minus šest odsto.

Da li to znači da je realna mogućnost novog rebalansa na jesen?

To je vrlo verovatno.

Jedna od mera je otpuštanje 8 .000 ljudi iz administracije, istovremeno će vlada finansirati prvu godinu rada 10.000 pripravnika. Koja je onda ušteda?

Obe mere su trenutno prilagođavanje na neko osećanje gde se nalazi socijalna stabilnost. Pretpostavlja se da će javnost, lako podneti ovo otpuštanje, skoro sa zluradošću, a ovo zapošljavanje će biti pozitivno. Ušteda bi trebalo da bude u razlici koja se time dobija, pretpostavljam da su to sračunali.

Da li je moguće da, shodno ovim merama, teret krize snosi samo država?

To je sve propaganda, jer pre svega je prisutan ogroman pad lične potrošnje, a to osećaju svi građani. Drugo, imate značajan pad zaposlenosti, to će se samo nastaviti, strože uslove kreditiranja, zapošljavanja, unosi se socijlana tenzija, imate i troškove finansiranja spoljnog duga koji je sada veći, to sve moraju podneti građani.

Što se tiče same administracije, iskustvo pokazuje da te iznuđene uštede u javnoj administraciji obično ne budu sprovedene jer obično ljudi tamo zaposleni imaju dosta zaštitnih mera da ne bi mogli biti otpušteni ili da im plate ne budu smanjene i ja duboko sumnjam da će od toga nešto biti, bilo kad je reč o otpuštanjau bilo o smanjenju plata.

Predviđeno je i povećanje akciza na gorivo i takse na mobilne telefone. Telekomunikacione kompanije nisu pozitivno reagovale na tu meru i pored objašnjenja da oni koji imaju mobilne telefone imaju i novca. Da li postoji slična praksa u Zapadnoj Evropi?

To je problem odnosa prema oporezivanju. Obično tražite one poreze koji doprinose efikasnosti proizvodnje, a ovde se govori sa socijalnog aspekta. Tvrdnja da bogatiji više koriste mobilne telefone je verovatno nerealno sa stanovišta prakse, jer su oni u masovnoj upotrebi, a potpunpo irelevantna sa stanovišta poreske logike.

Ovde je izabran izvor prihoda koji izgleda da će najlakše doneti ono što se želi, lakše je akcizu i porez na promet i uspostaviti i prikupiti, nego recimo porez na dohotke i zato se ide u tom pravcu. Ne vodi se, međutim, računa o posledicama po efikasnost privređivanja bilo te grane, bilo privrede u celini.

Kakve efekte može da ima povećanje cene goriva zbog akciza?

Što se inflacije tiče to je manji problem u ovom trenutku. Jednokratno će to uticati na povećanje cena, ali brzina promena cena, što je praktično inflacija, zavisi od toga koliko raste privreda, kolika je ponuda i potražnja. U ovom trenutku imate pad tražnje i pad proizvodnje, imate deflatorni pritisak i u tom smislu pritisak na pad cena. Verovatno će rast cena biti niži nego što se planira, zbog čega će biti problema za budžet.

Ako bi inflacija bila manja, ista je posledica kao i veći pad BDP-a, to znači manji prihod za budžet. Pad inflacije je s jedne strane bolji jer ne plaćate više nego ranije, sa druge strane država će imati problema da finansira svoju javnu potrošnju, pa će se oni koji zavise od državnih para naći u situaciji da ne mogu da naplate potraživanja. Već sada je teško naplatiti potraživanja, tad će biti još teže. Onda opet imate potrebu za rebalansom što će dovesti do daljeg smanjivanja javne potrošnje i dalje negativne efekte po zaposlenost, potrošnju i generalno.

Privreda ima probleme duga sa jedne strane prema bankama, a sa druge međusobnog dugovanja preduzeća. Šta mislite o sporazumu, uz posredništvo MMF-a, sa 10 najvećih banaka da se reprogramira dug?

Nije tu ništa problematično u samoj potrebi da se održi finansijska stabilnost i eksterna likvidnost, što je suština stvari. Ono što je problem je što imate državu koja preuzima obaveze koje ne može da ispunjava privatni sektor. Suština je da imate sporazum sa MMF-om kojim se država zadužuje tri milijarde evra, čime se garantuje stranim kreditorima da će privreda, odnosno država u celini, imati novca da svoje obaveze ispuni. To znači da one obaveze prema konačnom kreditoru, odnosno MMF-u, plaća poreski obveznik.

Šta znači to što firme nemaju novac i traže reprogram?

To je isto kao kada su firma ili pojedinac bankrotirali. Pošto ne možete da finansirate svoje obaveze vi tražite od kreditora da vam ga refinansira, da vam da novi kredit kojim biste platili stari i preuzili da vraćate novi, sa većim kamatama i većim manipulativnom troškovima.

Kakve su posledice toga po dužnike?

Samim dužnicima pada kreditni rejting, povećavaju se troškovi finansiranja, opreterećuje proizvodnju, čini ih nekonkurentnim. Pitanje je da li preduzeće koje je jednom ušlo u tu situaciju može više da stane na noge ili je potrebno promeniti vlasnika ili programa.

Bankrotiranje jedne privrede kao što je srpska, što je ono što se sada dogodilo, to znači da privatni sektor treba da se restrukturira.

Da li je moguće da je privreda u stanju bankrota?

Pa jeste, zašto bi inače tražili reprogram?

Da li treba da strahujemo za posledice?

Treba da imamo u vidu da privreda onakva kakva je izgrađena u poslednjih sedam, osam godina ne može da opstane sa samofinansiranjem i ne može da zarađuje da može na normalan način da invstira, proširuje proizvodnju i raste na način na koji treba.

Svako stanje bankrota ima smisla samo ako podrazumeva restrukturiranje, odnosno promenu onoga što ste činili pa ste došli u tu situaciju, onda stvar može da funkcioniše i dalje.

Vlada, prema rečima premijera, nije odustala od multilateralne kompenzacije. Koliko može biti uspešna i da li je dobro da se ti dugovi bar na papiru iščiste?

Ne verujem da se to može sprovesti. U centralizovanoj privredi socijalističkog tipa to može jer je na kraju to jedan bilans države, bez obzira što su bilansi preduzeća. Ovde nije tako, komlikovano je, i zašto bi država uspela tamo gde privatni sektor ne uspeva sam. Postoje banke, brokeri, nuđači usluga da prebijaju dugove, ali to se ne događa, zašto?

Zato jer nemate simetrično stanje, imate nekoga ko potražuje a ne duguje ili i duguje i potražuje, to je realna situacija, a ne cifre u knjigama. Zašto bi neko ko misli da može da plati ili misli da može da naplati, ušao u to prebijanje gde računa sa prosečnim rizikom ili se rukovodi sa najgore stojećom firmom, to nije logično.

To prosto nije izvodljivo, moguće je da nacionalizujete celu privredu, pa onda možete da radite šta hoćete sa papirima i bilansima.

Kurs je stabilan već sedmicama, a Narodna banka ne interveniše, vi ste prognozirali da će kurs biti 100 do 120?

Sporazum sa MMF i očekivanje da će biti tri milijarde evra, da će poverioci moći da se naplate, stabilizuje kurs, a do skoro je i centralna banka radila na tome da smanji količinu dinara što je više moguće da bi održala vrednost kursa. To je trenutna situacija. Ako se pokaže da rebalans kod implementacije ne bude kako valja, ako se pokaže da je recesija veća pa je potreban novi rebalans, onda je drugačija situacija.

Logično bi bilo, prema mo mišljenju, da kurs do kraja godine bude na prosečnom godišnjem nivou od oko 100, da dođe do kraja godine do 110, jer je potrebno da se izvrši korekcija u odnosu na spoljašnju neravnotežu, jer je to ključni problem srbije. Ta mera je bolja nego sve parcijalne mere, kao što se predlaže sa stimulacijom izvoza i drugim merama, koje su sve gore rešenje nego da se koriguje kurs sa strane spoljne trgovine i održavanja spoljne likvidnosti.

Problem je u tome što postoji strah da dođe do napada, da svi počinju da kupuju evro i bacaju dinare, što bi dovelo do sloma kursa, to bi bilo nepoželjno. Kako se snaći između jednog i drugog nije lako.

Koliko je realan taj scenario?

Scenario u ovoj situaciji gde je kurs bar po teoriji fleksibilan je nešto manje verovatan nego kada je on kao što smo sada u situaciji u Srbiji, de facto fiksiran i tu je osnovni proiblem sadašnje stabilnosti, što će ljudi početi da razmišljaju kao da je reč o fiksnom kursu, onda se mogućnost tržištnog odnosno neupravljanog kolapsa kursa može pojaviti kao realna mogućnost.

Koliko oporavak Srbije posle krize zavisi od oporavka Evrope, odnosno razvijenih zemalja, a koliko od nas samih?

Zavisi dosta, ali situacija je sada dramatično promenjana i biće tako u narednih tri do pet godina. Ne može se više očekivati da će biti više isti priliv novca bilo po osnovu kredita ili ulaganja. Nnaravno da je oporavak dobar, biće jednostavnije i prodavati i zajmiti, biće veća tražnja i novac eventualno biti jefnitniji, ali ne možete očekivati da bude kao ranije.

Ključni problem za Srbiju je kako da se sada pripremi teren da se uđe u drugi tip razvoja, pre svega zasnovanog na izvozu, i svemu onome što morate da razvijete da biste imali izvoznu privredu i visoke stope rasta od pet ili šest odsto.

Ovo kako se sada ide, vlada čeka da prođe nevreme pa da se porpravi situacija napolju, pa da se vratimo na situaciju pre dve godine, to je nerealno.

Koliko je raalno da se izvozni razvoj napravi kada izvozimo proizvode koje proizvodi nekvalifikovana radna snaga i sirovine, a zavisimo od materijala koji uvozimo?

Uvek je početna pozicija negativna. Vi ste nerazvijeni u izvoznom sektoru, to je problem, ali ako ga ne rešavate on će biti problem i kroz pet i kroz sedam godina. U nekom trenutku to mora da bude strateška orijentacija zemlje.