Krizu su izazvali sukob interesa i pohlepa

Sve to je teret održavanja ekonomije prebacilo na monetarnu politiku. Mere monetarne politike su donele kratkoročno rešenje - obezbedile su neverovatno nestabilnu likvidnost. U kombinaciji sa blagim zakonima dobili smo eksplozivnu mešavinu - i ona je eksplodirala.

Ovako je Džozef Stiglic, najpoznatiji nobelovac-kritičar američke ekonomije, odgovorio na naše pitanje o svom viđenju finansijske krize koja potresa svet, a u SAD je eksplodirala prošloga leta.

Ekskluzivno za Magazin Biznis Stiglic je 12. novembra, a pre dolaska u Srbiju 9. decembra kao gost Delta Đenerali osiguranja, povodom obeležavanja desetogodišnjice te kompanije, odgovorio (putem e-mail-a) na niz pitanja koja se odnose na svetski ekonomski problem broj jedan: finansijsko-ekonomsku krizu i njene posledice.

Sada ste postavljeni da rukovodite stručnim telom Generalne skupštine UN za praćenje globalne finansijske krize. Zašto je do krize došlo? Da li je moralo da dođe?

Mnogo elemenata je doprinelo pogoršanju situacije. Bonitetske kuće su verovale u finansijsku alhemiju; da mogu da pretvore stambene kredite sa rejtingom F, odobravanih licima koja nisu kreditno sposobna, u hartije od vrednosti sa rejtingom A, koje su dovoljno sigurne da budu u penzionim fondovima. U ovom sektoru su preovladavali sukob interesa i pohlepa, koji su doveli do „kratkovidog“ i riskantnog ponašanja.

Državna administracija i Federalne rezerve su začuđujuće kasno uvidele problem, a kada jesu, prvo nisu dobro odreagovale, a kasnije je nastala panika. Stimulativni paket odobren u februaru 2008. očekivano nije uspeo da obuzda krizu. Administracija je opet mislila da je smanjenje poreza lek za sve bolesti, ali ne i u ovim okolnostima.

Koliko će kriza trajati? Kako će se iz nje izaći? Ko će najviše stradati? Kako ocenjujete ulogu SAD u najnovijoj ekonomskoj krizi?

Koliko će kriza trajati delimično zavisi od mera implementiranih u budućnosti. Administracija se oslanja na davanje ogromnih transfuzija krvi pacijentu koji umire od unutrašnjeg krvarenja: ništa se ne radi u cilju zaustavljanja talasa oduzimanja imovine. Milioni Amerikanaca su već izgubili svoje domove i milioni će ih izgubiti u predstojećim mesecima.

Ovo je ljudska tragedija, a ne samo ekonomska kriza. Moramo doneti jake i efektivne mere kao što je reforma bankrotstva, pomoć domaćinstvima koja imaju niske prihode da postanu vlasnici kuća - mi plaćamo pozamašni deo tih troškova za pojedince koji imaju više prihode putem poreskih olakšica.

Pored toga, treba nam i snažan stimulans. Imajući u vidu zaostavštinu velikog duga koji je ostavio Buš, neki se pitaju da li možemo to sebi da priuštimo. Odgovor je da ne možemo da priuštimo da to ne uradimo. Ako ne obezbedimo snažan stimulans, ekonomija će i dalje biti u padu, smanjiće se prihodi od poreza i deficit će se povećati u svakom slučaju.

Ali, nećemo povratiti poverenje ako ne promenimo ponašanje banaka. Sve što smo do sada radili je da smo im davali više novca. Potrebni su nam strogi zakoni, ne samo kako bismo povratili poverenje, već da bismo smanjili mogućnost da se ovakva kriza ponovi.

U najboljem slučaju - imajući u vidu greške koje smo već napravili - oporavak neće početi pre kraja 2009. ili 2010. Ali pitanje je: čak i kada oporavak počne, da li će to biti snažan oporavak ili ćemo ući u depresiju sličnu japanskoj. Šta će zameniti princip američkog opsesivnog potrošačkog društva?

Kakav je, onda, kapitalizam sistem kad, očigledno, povremeno zahteva državni intervencionizam. Ti ciklusi u kojima je potreban intervencionizam se ponavljaju?

Teško je poverovati da je, imajući u vidu istoriju kapitalizma, toliko ljudi smatralo da tržišta mogu sama sebe da regulišu. Ali, očigledno, neki ljudi jesu verovali, i to oni na odgovornim pozicijama.

Čak je i „prvosveštenik“ „laissez faire“ kapitalizma (najtvrđeg kapitalizma), Alan Grinspen, predsednik Američkih federalnih rezervi, doduše sa zakašnjenjem, priznao da su i oni pogrešili. Ta greška je skupo koštala: poreski obveznici su izgubili bilione, vlasnici kuća svoje domove, radnici poslove, penzioneri su osiromašili u starosti, a milionima Amerikanaca se raspršio san o boljem životu.

Kako sada ocenjujete tranzicioni proces evropskih zemalja u kapitalizam, pošto je prošlo već 20 godina od početka tog procesa? Da li je bio neophodan i šta je doneo svetu?

Najvažnija tekovina tranzicije je demokratija. Rane godine tranzicije pokazale su se razočaravajućim u mnogim zemljama. Bruto nacionalni proizvod je opao, a siromaštvo i nejednakost su se povećali.

Ovo je posebno vidljivo u onim državama koje su postupale po smernicama „šok terapije“ i merama „Vašingtonskog konsenzusa“, preporučenih od strane MMF-a.

U većini zemalja koja su pozvane da se pridruže Evropskoj Uniji, došlo je do pravog buma. Pristup ogromnom tržištu jeste bio od velike koristi, ali je ekonomskom bumu doprineo i razvoj institucija: bolji pravni okvir, bolja regulativa, bolje korporativno upravljanje.

Zanimljivo je da su neke od ovih zemalja uvele bolji pravni okvir od onog koji preovlađuje u većini „uređenijih“ zemalja. To je zbog toga što su imale jednu prednost: mogle su da, na primerima drugih zemalja, vide šta se pokazalo uspešnim, a šta ne u praksi.

Jedan ste od najistaknutijih antiglobalista. Kako se osećate sada kada ste, kao antiglobalista, pozvani da rešavate svetsku krizu koju je izazvalo neoliberalno tržište? Da li, pomalo, imate i ličnu satisfakciju, jer ste upozoravali da će se ovo desiti?

Ja zaista jesam predvideo da će do krize doći. To je delimično bilo usled teorija čijem sam razvoju ranije doprineo, a koje se tiču činjenice da su teorije tržišta sa nesavršenim informacijama daleko bolje od teorija sa savršenim informacijama i od savršenih tržišta.

Kako neko ko pred očima ima ovu krizu može i da poveruje u „racionalna očekivanja“, „savršenu racionalnost“, ili u bilo koju drugu pretpostavku na kojima se zasnivaju standardne analize?

Žao mi je što je do krize došlo. Žao mi je što nije posvećena dovoljna pažnja na upozorenja koja su stizala ne samo od mene, već i od drugih. Žao mi je što, kako smo ulazili u sve dublju krizu, nisu preduzete efektnije mere kako bi se sprečilo da kriza dođe na tako visok nivo, na kakav se čini da će doći.

Ali, ne iznenađuje činjenica da rešenja koja nude oni koji nemaju razumevanje tržišta, sa svim tržišnim ograničenjima i nesavršenostima, u stvari ne funkcionišu. Mi smo tražili od ljudi koji su napravili ovaj haos da pronađu rešenja. Da razumeju osnove ekonomije, oni ne bi ni dozvolili da do ove situacije uopšte i dođe.

Ja, sa druge strane, nisam anti-globalista. Ja sam do sada kritikovao način na koji se upravlja globalizacijom i trudio se da to upravljanje poboljšam. Globalizacija ima potencijal da popravi životne standarde ljudi, a to se na nekim mestima i dogodilo. U nekim zemljama je globalizacija čak doprinela i smanjenju siromaštva. Ali, u najvećem delu sveta, globalizacija je doprinela nestabilnosti, siromaštvu i nejednakosti.

U svojim knjigama "Protivrečnosti globalizacije" i "Šanse globalizacije" ukazali ste na negativne ekonomske i političke aspekte globalizacije i predložili ste reformu sistema svetskih monetarnih rezervi, zatim novi, pravedniji globalni trgovinski ugovor, kao i veće pravo zemalja u razvoju pri odlučivanju u međunarodnim finansijskim institucijama. Šta biste tim svojim predlozima sada dodali?

Ove reforme koje ste naveli su najznačajnije. U kratkom roku, potrebna nam je bolja makro-ekonomska koordinacija, kao i više finansijskih sredstava za pomoć zemljama u razvoju koje će, izgleda, postati nevine žtrve ove krize.

Takođe, potrebno je sprovesti fundamentalne reforme po pitanju upravljanja globalnim finansijskim sistemom, gde će razvijene zemlje voditi anticikličnu monetarnu i fiskalnu politiku, a zemlje u razvoju biti promorane da čine upravo suprotno.

Kako vidite budućnost svetske ekonomije – američke, evropske, azijske, arapske, afričke?

Amerika sada „izvozi“ svoj pad ostatku sveta. Teorija o nezavisnim tržištima je uvek delovala kao mit, a to se i potvrdilo. Amerika je i dalje najveća svetska ekonomija. Ipak, ona više nije pokretač globalnog ekonomskog rasta, ona više nije „globalni spasilac“, ona je morala da potraži pomoć drugih kako bi sama otplatila svoje dugove, pa čak i kako bi finansirala rat u Iraku.

Velike su šanse da će razvoj krenuti u pravcu multi-polarnog sveta, a to se može pokazati korisnim za globalnu stabilnost – ocenio je Džozef Stiglic u ekskluzivnom intervjuu za Magazin Biznis.