Srbija nema mnogo izbora

Koliko se pad državnih prihoda mogao ispeglati uvođenjem poreza na sva primanja iznad 12.000 dinara, kako je dogovoreno sa MMF-om, a od čega vlada, izgleda, odustaje pod pritiskom javnosti. Srpski zvaničnici su najavili da će najveći teret krize morati da podnesu imućniji, ali ovo rešenje je protumačeno kao veći udar na sirotinju nego na bogate.

U kriznim vremenima nije nenormalno da bar privremeno dođe do nekog prelivanja od bolje stojećih ka siromašnima. Ali to mnogo zavisi od načina kako bi se sprovelo. Postoje i neprijatna sećanja na uravnilovku iz ranijih vremena, kao i na državnu arbitrarnost prilikom preraspodele.

Vladin predlog je već naišao na žustro protivljenje. Građani očigledno nemaju poverenja u fer i transparentnu implementaciju. U svakom slučaju, to ne može biti primarna mera kojom će se vlada suočiti sa krizom, kojom bi mogla da obezbedi znatna i dovoljna sredstva za finansiranje socijale.

Koliko je realno i kako da Srbija obezbedi potrebna sredstva za 2009. godinu?

Srbija mora da obezbedi dovoljno inostranih sredstava za pokriće deficita (budžetski i platni deficit i otplatu kredita), uz naravno smanjenje javne potrošnje. Ako se to ne dogodi, nešto mora da pukne. Doći će do forsiranog smanjenja uvoza i dohotka, što bi bila katastrofa.Računica je dosta jednostavna. Potrebno je oko 10 milijardi dolara za pokriće projektovanog deficita u tekućem bilansu i dospelih otplata duga. Priliv stranih direktnih investicija sigurno će znatno pasti ove godine, pa Srbija može da računa na oko milijardu i po dolara, u najboljem slučaju.

Ostalo se mora pokriti iz zvaničnih i komercijalnih kredita i dela deviznih rezervi. Utoliko je značajan postignuti dogovor o stendbaj aranžmanu sa MMF-om, koji je nužan uslov za priliv drugih sredstva i za refinansiranje dela dugova, računajući i od matičnih banaka vlasnika filijala u Srbiji. Aranžman sa MMF-om je, dakle, važan ne samo zbog te dve milijarde evra u 2009. (i još milijardu u 2010), već i zbog drugih kreditora.

Ali treba vratiti taj novac. Postoji bojazan da će Srbija sa novim zaduživanjem upasti u dužničku krizu? Ta bojazan je opravdana, ne samo za Srbiju, već i za druge zemlje regiona. Zaduživale su se uz očekivanje da će nastaviti s rastom od pet-šest i više odsto, što bi im obezbedilo sposobnost da vraćaju dugove. Međutim, kada je u pitanju goli opstanak, ne gleda se mnogo na buduću cenu. Na žalost, u životu je nekada pitanje izbora između manjeg i većeg zla. U ovim okolnostima primarno je preživeti, opstati, ne dozvoliti da dođe do kraha ove ili sledeće godine.

Dogovor sa MMF-om je postignut, ali da bi bord i zvanično odobrio aranžman i da bi Srbija povukla ta sredstva, vlada mora da ispuni zadatak koji joj najteže pada – smanjenje javne potrošnje.

Srbija bi to, sa MMF-om ili bez njega, u ovim okolnostima, ionako morala da uradi. Tu nema dileme: ovako je neodrživo, ne može da se finansira, bez obzira na razloge zbog kojih se Srbija našla u ovako nezavidnoj situaciji. MMF-ovi uslovi su, istina, dosta tvrdi i izgleda da je jedino odstupanje od uobičajenih uslova to što nema velikog insistiranja na strukturnim reformama. Ali nema mnogo vajde žaliti se. Srbija nema mnogo izbora.

Koliko su realna očekivanja podrške od EU?

Vidim da su očekivanja od EU i među zvaničnicima u Srbiji različita. EU neka veća sredstva verovatno neće dati. U svakom slučaju, aranžman sa MMF-om je nužan uslov da bi Srbija uopšte mogla da priča sa EU. Jer Unija ni svojim članicama ne pomaže ako MMF nije uključen. Međutim, veliko je pitanje da li Srbija sada može da računa na neku minimalnu međunarodnu (odnosnu evropsku) solidarnost.

Šta to znači?

Niko normalan ne bi trebalo da traži da poreski obveznici na Zapadu finansiraju plate i penzije u Srbiji, ali neka bar minimalna pomoć bi se mogla očekivati u ovim okolnostima. Utoliko pre što situacija u kojoj se našla ne samo Srbija, već i ostale zemlje u regionu, nije posledica samo njihove neodgovorne ekonomske politike, nego pre svega eksternog finansijskog kraha nastalog u razvijenim zemljama.

Hoćete da kažete da su Srbija i zemlje regiona nevine žrtve ove krize?

Jesu, delimično. One su uglavnom radile po receptu, ono što im je rečeno i ironija je da su mnoge od tih stvari povezane sa današnjim teškoćama: recimo, održavanje de fakto ili de jure fiksnih kurseva, preterana liberalizacija kapitalnih računa, veliki protok portfeljskih investicija koje, iskustvo dokazuje, nikome dobro nisu donele... Sve te pogrešne mere su imale spoljni blagoslov, u najmanju ruku. Jedino su strane direktne investicije bile korisne.

Tu je i proces pridruživanja EU, koji je doneo mnogo dobrog, ali je imao i neželjenih negativnih posledica. Sem što je, takođe, podržavao navedene pogrešne makroekonomske mere, svi akteri (uključujući i zajmodavce) računali su na zaštitu pod kišobranom EU, ako krene loše. Videćemo da li će tako i biti... U svakom slučaju, nema te adrese na koju se sada „može uložiti žalba”.

Kad se sve sabere, kako, prema Vašim projekcijama, izgleda Srbija u brojkama za ovu godinu?

Mislim da je u ovoj godini isključen rast. Sa sadašnjeg stanovišta, ako ne dođe do daljeg pogoršanja, bila bi to neka blaža recesija – minus jedan, dva, možda i malo više, s tim što pod određenim okolnostima ne isključujemo ni potpuno stagnaciju. Te razlike su marginalne. I nula znači da će biti izuzetno teško. Sa inflacijom će doći do znatnog pada realnih primanjima. Nezaposlenost će se dalje povećavati...

U vladinom paketu mera za ublažavanje krize jesu i mere podrške privredi. Šta se tu još može uraditi?

Prostor za manevrisanje je izuzetno sužen. U domenu makroekonomske i fiskalne politike nema prostora za stimulans privredi. To danas, izgleda, samo SAD i još nekoliko zemalja mogu sebi da priušte. Potez kao što je subvencionisanje kamata je od marginalnog značaja. Država može da reaguje u oblasti regulative, da tako poboljšava uslove poslovanja. Srbija počinje da zaostaje u odnosu na ostale zemlje regiona i jedna je od najgorih: na rang-listi Svetske banke, već dve godine pada dok se druge popravljaju. Za to nisu potrebna neka velika sredstva.

Neki domaći ekonomisti stalno podsećaju državu da se ne ponaša kao investitor, da to nije njen posao.

Nije to pitanje da li treba ili ne treba, nego nema. Najveći deo budžeta odlazi na plate i penzije i deficit će biti zbog tekućih plaćanja, a ne zbog infrastrukturnih ulaganja, iako zlatno fiskalno pravilo nalaže da je deficit jedino opravdan i u onoj meri u kojoj je taj minus iskorišćen za investicije. Mogućnosti su ograničene, niko više ne govori o NIP-u. Takva su vremena. Biće nekih kredita Evropske investicione banke i Svetske banke za, recimo, Koridor 10, ali to nije dovoljno za neko veliko povećanje investicija, koje bi dovele do privrednog rasta u ovoj godini.