Male šanse za jeftinije kredite

Osim što smatra da je i Srbija mogla da razmotri ovaj vid podrške bankarskom sistemu i ekonomiji, Karamanolis izražava sumnju da su krediti za podsticanje privrede, mada je to u osnovi dobra ideja, realno teško mogući u sadašnjem ekonomskom okruženju uz kamatu od 5 do 6 odsto godišnje bez garancije vlade, kao što je to nedavno najavio srpski ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić, posle sastanka sa, kako je saopšteno, predstavnicima sedam najvećih banaka. Eurobank EFG nije bila pozvana na taj sastanak, iako je po bilansnoj sumi i tržišnom udelu peta u Srbiji.

Da li ste uprkos tome što niste prisustvovali sastanku upoznati sa tri modela koja se pominju? Odakle državi novac za garancije kredita koje će banke odobriti privredi kao jedan od modela da se smanji kamatna stopa?

Cena kredita odražava njegov rizik koga umanjuju sve vrste garancija, naročito državne. Ideja je dobra, ali u njenom sprovođenju biće još dosta izazova, na primer po kojim kriterijumima će se birati kompanije -korisnici jeftinijih kredita, da li je dovoljno što one neće otpuštati zaposlene, ko će procenjivati kreditni rizik: NBS, Ministarstvo ekonomije ili poslovne banke. Ideja je, dakle, u osnovi dobra, ali postoje i neke druge opcije. U Grčkoj, vladinim planom podrške (Greek Government Support Plan) država garantuje međubankarske pozajmice, a banke potom kreditiraju privredu i to je mnogo jednostavniji put.

Šta Vlada Srbije očekuje od banaka?

Dve teme zaslužuju najveću pažnju, prva kako da se osigura minimum sredstava-kredita za privredu, a druga je odgovorno ponašanje menadžmenta u bankama. U Srbiji je još uvek krhko poverenje u bankarski sektor, pa je važno da banke ostanu stabilne, kako se ne bi dodatno stvorila panika. Kao jedna od pet vodećih banaka u zemlji, svakako ćemo se odazvati svakoj inicijativi Vlade.

Ministar Dinkić najavio je da će kamatna stopa na kredite privredi biti između pet i šest odsto godišnje. Da li je to realno ako se na deviznu štednju građana plaća i do 9,5 odsto, a obavezna rezerva je 40 procenata? Teško mi je da govorim o konkretnim stvarima, jer nismo kao banka bili prisutni na ovom sastanku. No i bez toga mi je poznato da su trenutno blokirana, skupa ili nedovoljna dva osnovna izvora finansiranja - domaći depoziti i sredstva iz inostranstva. Uprkos tome što referentna kamatna stopa ECB konstantno pada, troškovi zaduživanja na međunarodnom finansijskom tržištu nisu smanjeni.

Bilo bi odlično kad bi banke mogle da ponude kamatne stope od 5 do 6 odsto, jer bi takvi krediti dali zamajac privredi, ali u ovom momentu to nije izvodljivo izuzev ako ne bi bili osigurani od strane države. Trenutno se čak i velike svetske kompanije zadužuju po mnogo višim kamatnim stopama. Zato ostaje nada da će planovi vlada i centralnih banaka razvijenih zemalja umirujuće delovati i na normalizaciju tržišta novca.

Zašto Euribor nije više toliko bitan za konačnu cenu kredita? Da li je to samo zbog rizika zemlje, koji je u slučaju Srbije viši, ili to važi i za druge?

Trenutno ne postoji poverenje među finansijskim institucijama, korisnicima slobodnih sredstava. Čak i velike svetske banke međusobno ne pozajmljuju višak likvidnosti, jer niko ne zna koliko će kriza trajati. Ranije su one pozajmljivale sredstva uz kamatu koja je neznatno veća od Euribora. Sad je to „luksuz“, jer se u razliku ugrađuje neizvesnost oko markoekonomskih kretanja i teško je naći banku spremnu da odobri pozajmicu, a ako se i nađe, onda je cena kredita visoka.

Uz to, Srbija se suočava sa još uvek visokim rizikom zemlje koji iznosi oko 600 bazičnih poena. Drugim rečima, to znači da u odnosu na prvoklasne, niskorizične državne hartije od vrednosti, kamatna stopa za plasmane Srbiji veća je za čitavih šest procentnih poena.

Guverner Jelašić je spomenuo na nedavno održanoj Euromoney konferenciji u Beču primer da su afilijacije ovdašnjih banaka od svojih centrala ranije pozajmljivale novac po ceni za dva procentna poena većoj od Euribora, a sada je ta razlika duplo veća. To znači da banke sada od svojih matica vuku novac uz kamatu od šest odsto, pa samim tim cena kredita privredi mora biti veća, uprkos tome što su bankari svesni da je privredi važna prihvatljiva cena kredita. Tih šest odsto o kojima govori ministar Dinkić je dobro postaviti kao cilj za ovu godinu, ali je pitanje koliko je to ostvarljivo.

Da li aranžman s MMF-om može da doprinese smanjenju rizika i na taj način snižavanju kamata?

Vlada i NBS preuzeli su zajedničku obavezu da će održavati makroekonomsku stabilnost u dogovorenim okvirima, i to će sigurno uticati na ublažavanje rizika, a i veliki strani investitori će se osećati sigurnije. No, nemoguće je predvideti da li će to direktno oboriti rizik zemlje, jer on sada dosta zavisi i od kretanja na globalnom svetskom tržištu.

Ima mišljenja da se kriza može zaustaviti tamo gde je i počela, u SAD. Može li se, ipak, nešto učiniti i na lokalnom nivou i kakve bi mere trebalo da preduzmu Vlada i NBS?

Slažem se sa tvrdnjom da kriza treba prvo da bude prevaziđena u Americi – stabilizacija cena nekretnina bio bi jedan od prvih pozitivnih signala da je ekonomija počela da se oporavlja. Problem je što niko ne može da proceni kada će se ovo dogoditi, ali ne možemo samo da sedimo i čekamo.

Srbija treba da se drži striktne fiskalne politike i da, kao što se dogovorila sa MMF-om, održi budžetski deficit na nivou od 1,5-1,75 odsto BDP-a, da nastavi sa investicijama u infrastrukturu i preduzme mere da se poveća likvidnost preduzeća, ali i podstakne domaću štednju koja može biti značajan generator rasta.

Dugoročno gledano, povećanje depozita i štednje je jako važno i zato bi Skupština trebalo konačno da usvoji davno najavljeni zakon o ukidanju poreza na prihode od kamata na deviznu štednju građana. Vezano za pomenuto, NBS bi mogla privremeno da dozvoli veću fleksibilnost u restrukturiranju kredita privredi i stanovništvu, kao i da razmotri smanjenje cene obavezne rezerve banaka.

Šta pod tim podrazumevate?

Da, na primer, omogući bankama produženje roka otplate kredita za više od godinu dana, čime bi bili zadovoljni i klijent i banka. Bilo bi dobro i da NBS smanji stopu obaveznih rezervi ili možda poveća kamatnu stopu koju na te rezerve plaća bankama, jer je ona trenutno na veoma niskom nivou.

NBS je oborila referentnu kamatnu stopu sa 17,75 na 16,5 odsto, dok su te stope u Velikoj Britaniji i evro-zoni na istorijskom minimumu. Kako to komentarišete?

NBS je prinuđena da vešto balansira, i u isto vreme da brine o inflaciji, kursu i privrednom rastu i na koju god kartu da igra, nešto će trpeti. Visoka RKS doprinosi borbi protiv inflacije, ali ima negativan efekat na privredni rast. Doskora je smanjenje RKS odlagano jer je inflacija bila problem broj jedan. Sada je ključni cilj stimulisanje ekonomije i zato je smanjenje RKS bilo i očekivano.

Država planira da deo budžetskog deficita finansira zaduživanjem na domaćem tržištu. Kakve bi posledice takva odluka mogla da ima na kreditiranje privrede i stanovništva?

To će zavisiti od toga koliko će državne obveznice biti primamljive bankama. Najverovatnije će u njih biti usmeren samo deo sredstava koja se sada nalaze kod NBS. Još se ne zna pouzdano, ali očekivanja su da će kamatna stopa na nove obveznice biti veća nego za repo hartije NBS. U svakom slučaju, najpoželjnije bi bilo da se u kupovinu novih obveznica uključe i strani investitori, jer će dosta toga zavisiti od njihove agilnosti i spremnosti na ulaganje.

U Trezoru Srbije nastoje da kamatna stopa na njihove zapise ne bude mnogo veća od 10 odsto...

Ministar Dinkić je u Beču, na Euromoney konferenciji, izjavio da će kamata biti konkurentnija od one koja se nudi na dvonedeljne repo operacije.

Kakav se signal time šalje u pogledu buduće inflacije?

Osnovni razlog za emisiju ovih hartija je finansiranje deficita u budžetu. Ako ne može da se zaduži u inostranstvu, država će pozajmiti pare na lokalnom tržištu, s tim što sterilizacija dinarske likvidnosti nije primarni cilj, kao što je to slučaj sa NBS i njenim repo operacijama. S druge strane, jasno je da će banke nove obveznice kupovati samo ako kamata bude veća nego na dvonedeljne repo operacije. Moguća su, doduše, izvesna odstupanja, koja zavise od investicione politike banaka.

Ako, naime, one procene da će u narednom periodu RKS nastaviti da pada, mogu se odlučiti na kupovinu zapisa Trezora i uz nižu kamatnu stopu od one koja trenutno može da se dobije od NBS, jer se u drugom slučaju radi o kratkoročnim plasmanima, na dve nedelje. No, tako će sredstva biti blokirana na duži vremenski period (npr. šest meseci), pa će sve ovo morati dobro da se odmeri pre odluke.

Pošto će državne obveznice moći da kupuju sva pravna, a verovatno i fizička lica, preti li opasnost da zbog toga klijenti iz banaka povuku deo depozita, da se smanji kreditni potencijal banaka, od kojih Vlada očekuje veće plasmane privredi i to po povoljnijim uslovima?

Malo je verovatno da će banke izabrati da više sredstava usmere u državne obveznice, a da zauzvrat uopšte ne kreditiraju privredu, što je primarni postulat njihovog poslovanja. Pa ipak, rizik postoji, naročito ukoliko pojedinci koji imaju velike depozite u bankama usmere deo novca u obveznice. No, ako država ta sredstva iskoristi za finansiranje deficita, i posredno za npr. infrastrukturne projekte, sav novac će se ipak vratiti u ekonomiju, od čega će svi akteri na tržištu imati koristi.

U kojoj meri visoka referentna kamatna stopa NBS demotiviše poslovne banke u Srbiji da smanje aktivne kamate na plasmane privredi i stanovništvu?

Referentna kamatna stopa NBS direktno utiče na cenu dinarskih kredita, na isti način kao što Euribor i Libor imaju povratnu spregu na cenu kredita u evrima, švajcarskim francima. Prema tome, visoka RKS direktno znači skuplje dinarske kredite i obrnuto.

Većina banaka uzdržava se od odobravanja novih kredita. Dokle to može da traje, kakve su dugoročne posledice takvog ponašanja i da li smatrate da bi rešenje bilo da država preuzme garancije za kredite privredi? Dva su glavna razloga što je od septembra smanjen obim odobrenih kredita. Prvi su limitirani izvori zaduživanja na svetskim tržištima novca, i činjenica da je u tom periodu došlo do smanjivanja domaće depozitne baze. Drugi razlog je to što su zbog povećanog rizika banke mnogo obazrivije u odobravanju kredita.

Ako kriza likvidnosti potraje, možemo se suočiti sa još problema, jer će se smanjiti potrošnja građana (usled značajnog smanjenja keš, potrošačkih i stambenih kredita), a to može dovesti do kreditne krize, jer zbog pada potrošnje građana smanjiće se i prihodi kompanija, koje onda mogu da se suoče sa problemima u vraćanju kredita bankama. To je vrlo opasan scenario koji treba sprečiti, i upravo zbog toga je važno da se osigura neki minimum likvidnih sredstava koji će biti ubrizgan u privredu.

Poslednjih meseci svedoci smo velikih kolebanja kursa?

To odgovara samo špekulantima. Svi ostali, uvoznici, izvoznici, stanovništvo i kompanije koje imaju kredite indeksirane u stranoj valuti mogu jedan mesec da budu u dobitku, drugi u gubitku, ali ta nestabilnost nikome ne koristi.

Sa velikim oscilacijama niko ozbiljno ne može da planira aktivnosti i troškove, a neke radnje i prodavnice bi mogle da podižu svoje cene uvozne robe da bi se zaštitile od potencijalnih gubitaka koji mogu da nastanu ako kurs nastavi da raste, što može da ima povratnu spregu na inflaciju i tražnju robe. Drugi bitan negativni faktor velikih kolebanja kursa je da se ne podstiče štednja u dinarima.

Mnogi kritikuju NBS da bi trebalo da se povuče sa deviznog tržišta i omogući slobodno formiranje kursa, bez obzira na kom nivou?

Ne treba eksperimentisati u situaciji kada je ekonomija na staklenim nogama. Takav stav je opravdan i to bi moglo da se pokuša, ali tek kada kriza prođe ili uđe u finalnu fazu, kada tržište počne da se oporavlja.

Od dolaska u Srbiju Eurobanka je beležila visoke stope rasta svih bilansnih pokazatelja. Može li se održati takav trend i šta ćete smatrati uspehom a šta neuspehom na kraju ove godine?

Od dolaska, banka stabilno i dinamično raste. Trenutno u ukupnoj bilansnoj sumi srpskog bankarskog sistema učestvuje sa šest odsto i peta je po veličini, a u pojedinim segmentima kao što su finansiranje preduzetnika, kreditne kartice, stambeni krediti, poslovanje na deviznom tržištu, je među tri vodeće banke. To posebno važi za štednju građana. Kada je u novembru 2008. ukupna štednja u Srbiji pala za dva odsto, mi smo zabeležili rast i povećali tržišno učešće na 11 odsto. No, u 2009. povećanje tržišnog učešća neće biti primarni cilj nijednoj banci. Umesto toga biće važno da ostanu likvidne, da imaju zdrav portfolio, budu obazrive prema svojim troškovima, efikasne i odgovorne u svom poslovanju. Treba ostati čvrst, stabilan, miran i proći kroz godinu izazova.

Da li osnovni razlog napredovanja banke u proteklom periodu leži u pukom pripajanju Nacionalne štedionice, ili je nešto drugo u pitanju?

Ta akvizicija je uvećala našu bilansnu sumu za svega 10 odsto u odnosu na današnju i ne predstavlja razlog brzog rasta. Omogućila nam je da npr. brže uvećamo svoju poslovnu mrežu, koja trenutno broji 123 filijale i 8 poslovnih centara za rad sa privredom. Prevashodni razlog dinamičnog rasta leži u uspešnoj poslovnoj strategiji i velikoj predanosti naših zaposlenih.

Dugo se u Srbiji insistiralo na tome da što pre treba privatizovati državne banke a sada smo svedoci nacionalizacije banaka u SAD, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i mnogim drugim zemljama?

To je primer nove ere u bankarskom poslovanju, jer tržišta i banke nisu mogli sami da se oporave, pa je država morala da interveniše kako bi se sprečili domino-efekti. Ipak, to nije dugoročno održivo, niti je prirodno.

U ovom periodu je važno podržati banke, jer su one generator rasta i ispravan je potez država koje su ušle u dokapitalizaciju i time postale suvlasnici pojedinih banaka, u većini slučajeva bez upravljačkog prava. Ne verujem, međutim, da je takvo stanje dugoročno održivo i očekujem da će države postepeno, kada se ukaže za to momenat, prodavati svoj udele u bankama.