Naši radnici sanjaju Vučića, a ne Ciprasa

Ne mislim da se mi ne bismo toliko zadužili, nego da nam niko te pare ne bi dao. Sve nas bolje poznaju oni koji imaju, znaju i mogu. Da se razumemo. Svako ima pravo na snove, i naši radnici imaju pravo da sanjaju Vučića. Uzdali su se u njega na izborima, a ništa manje ni danas. Možda još više. Prošlojesenje istraživanje Ipsos stratedžik marketinga kazuje da 40 odsto Srba očekuje poboljšanje ekonomske situacije, doduše, isto toliko ne misli tako (uzgred, među Hrvatima je četiri puta manje optimista). No, bilo kako bilo, Vučić je zaslužio te snove. Njegova izborna pobeda je i legalna i legitimna - građani su vrednovali to što je obećao i više i bolje od ostalih.

Danas poverenje u premijera ima natpolovičan broj građanina, što je pet-šest puta više od poverenje u bilo koga drugog. Ne može se reći da Vučić ne pokušava da opravda one snove i ovo poverenje. Red je, međutim, da o uspehu i neuspehu tih pokušaja govore sami „snevači“ i „poverioci“, koji i nose teret na grbači, a ne ovi trabant-uvlakači oko Vučića i oni opozicijski ponavljači klinačkog, ili radikalskog, tipa kritike vlasti.

Ciprasu i Sirizi predstoji teško iskušenje. Vlast. Đavo je u tome što u levici na vlasti retko možemo prepoznati levicu koja je bila u opoziciji. Kao da vlast ne trpi leva opredeljenja. Da možda vlast nije po prirodi desničarska i da stoga brzo melje sve što je levo. Ako je ova hipoteza fatalistička, gde se onda nalazi odgovor. Šta je to što levicu okreće nadesno kad uzme u ruke dizgine vlasti?

Ne, ne mislim na Vulina i njegove socijaliste, isuviše je to karikaturalno. Ne mislim ni na Dačića i njegove socijaliste. Pa oni su veći „transformersi“ i od samih radikal-naprednjaka. Možda je Oland bolji primer za ovaj levo-desni premet preko glave. No, ako se zadržimo na našem levo-desnom prostoru, onda je zanimljiva ona koalicija demokrata i socijalista, odnosno Tadića i Dačića. Bila je to koalicija nove i stare levice. I oni su, skupa, napravili neki polupremet i ostali da dube na glavi i da nas ubeđuju (neuspešno ili poluuspešno) kako čvrsto „stoje na nogama“.

Foto: Tanjug

Naravno, drugi će podsetiti Ciprasa na socijalističke „neuspehe“ radničkog predsednika u Brazilu, Čaveza u Venecueli, a valjda i Tita u Jugoslaviji (za ovo poslednje može da se navede da ga 80 postotaka Slovenaca i dan-danas smatra pozitivnom istorijskom ličnošću).

Naš domaći Cipras u sukobu Davida i Golijata kaže da je bliži „Nemcima, Austrijancima ili skandinavskim narodima“ (prenosi Tanjug iz intervjua Vučića za ORF). Još kaže da je svestan srpskog oduševljenja onim što se desilo u Grčkoj, ali da on nije oduševljen. Ciprasu želi sav uspeh i sreću „ako pokaže da takvom politikom može da izvuče zemlju iz krize“. Sve dok premijer ne reče to što reče, nekolicina mojih poznanika (fanova Vučića) je razvijala priču o Vučiću kao srpskom Ciprasu pre Ciprasa. No otkad ih je srpski Cipras demantovao, nigde ih nema. Uporniji su fanovi „Evrope po svaku cenu“. U njihovim očima Cipras je mali, mali David, a Trojka je golijatski Golijat. Njihov model ponašanja je poznat iz crtaća (zar samo otud?): Ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se! No, nešto nam ni pridruženje ne ide od ruke!

Komunistička partija Grčke (KKE) smatra da je Siriza reformistička, Pol Krugman da nije dovoljno radikalna, Aleksandar Vučić da nema poverenja u politiku „lako ćemo“... No, ako pogledamo osnovne ciljeve nove grčke vlasti - borba protiv humanitarne krize (uključujući nezaposlenost, siromaštvo...), revitalizacija grčke ekonomije, pregovori sa kreditorima radi iznalaženje pravednih i povoljnih otplata duga, borba protiv mita i korupcije, veće učešće javnosti u upravljanju državom - vidimo utemeljenost ciljeva u stvarni život Grčke.

O tome pak, da li je realizacija ciljeva reformistička, ili revolucionarna, radikalna ili neradikalna, površna ili sistematska, o tome se može zaključivati kada se započne sa realizacijom ciljeva. Moje simpatije su na strani Sirize i Ciprasa onoliko koliko su naznačeni ciljevi Sirize istovremeno i ciljevi većine radnika. Uveren sam da bi ovakve programe potpisala većina radnika u svim južnoevropskim zemljama, a bogme i u većini srednjoevropskih, uključujući i našu.

Na putu Sirize su i Podemos u Španiji, Združena levica u Sloveniji, a Radnička fronta je već obeležena kao „hrvatska Siriza“. Ali koga u ovom kontekstu pomenuti kada je u pitanju Srbija? Nešto mi mozak stao, oči izdale... ili zaista nikoga nema. Mi sanjamo druge snove! Sumnjičavi Aleksandar Vučić bi čestitao Ciprasu - ako uspe.

A Željko Veselinović, lider sindikalne Sloge, saučesnički čestita: „Dragi druže, čestitam ti na ubedljivoj izbornoj pobedi Sirize, važnoj ne samo za bratski grčki narod, već i sve nas ostale kojima će Vaš put, nadamo se, biti kao svetionik i vodič ka sveopštoj pobedi levice nad savremenim ropstvom koji nam neoliberalni kapitalizam nameće“. Izgleda da lider sindikalne Sloge priziva zarazu, epidemiju... I upravo zbog te mogućnosti Golijat neće birati sredstva u obračunu sa Davidom!

* Autor je sociolog, saradnik Centra za razvoj sindikalizma