Dva miliona ljudi ne traži posao

FREN istraživao kako država da podstakne neaktivno stanovništvo da bi se iskoristio pun potencijal radne snage.

„Kad se probudim ne moram da ustajem iz kreveta jer nikome nisam potreban.“

Ovako je društvu vršnjaka objašnjavao svoj status momak od 24-25 godina u bašti Kosta kafea 12. septembra 2012. godine oko 22,30 sata. A iz nastavka ”prostoproširene” komunikacije mogao se nesumnjivo steći utisak da ta ekipa (sedam-osam) zgubidana zapravo pripada delu šire društvene populacije koja se statističkim rečnikom zove neaktivno stanovništvo u Srbiji. Definicija kaže da su neaktivne osobe koje nisu zaposlene, odnosno osobe koje nisu aktivne na tržištu rada. Takvih je u Srbiji oko - dva miliona u kategoriji radno sposobnog stanovništva (odnosno tri miliona građana između 15 i 64 godine). Profil neaktivne osobe karakteriše niže obrazovanje (43 odsto sa završenom osnovnom školom i 45 odsto sa završenom srednjom školom) i malo radnog iskustva.

Društvo iz Kosta kafea možda bi moglo da se svrsta u kategoriju ”mladih na obrazovanju”, što će reći da su isključeni sa tržišta rada jer su na takozvanom produženom školovanju.

”Ali, treba istaći da u Srbiji ima oko 100.000 mladih koji nisu na obrazovanju i oni su mnogo aktivniji u traženju posla. Zanimljiv je i podatak da među mladima nema samozapošljavanja. To je možda zato što su im roditelji radili u državnim preduzećima i bili uljuljkani u ideju da ništa ne treba da misle i brinu za posao”, kaže Jelena Žarković Rakić, direktorka Fondacije za razvoj ekonomske nauke (FREN) i istraživač na projektu ”Od neaktivnosti do zaposlenosti” koji je Fondacija radila po narudžbi Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva pri Vladi Srbije.

Osnovni cilj istraživanja bio je da identifikuje osnovne grupe neaktivnih i da utvrdi uzroke njihove neaktivnosti i faktore koji utiču na neaktivnost. U obimnoj analizi stanja i predloga mera upečatljiva je ocena da su ”u najvećem broju zemalja osobe koje su izgubile posao pokušavale da nađu drugi posao i da se na taj način prilagode krizi, a u Srbiji osobe koje su ostale bez posla velikim delom su odustale od daljeg traženja posla”.

Marko Vladisavljević, istraživač u ovom projektu, kaže da je stopa neaktivnih u Srbiji od 40,3 odsto izrazito visoka u odnosu na, recimo, prosek u EU 2010. godine gde je taj procenat iznosio 27,6 odsto. Stopa neaktivnosti u Srbiji porasla je 4,4 odsto u periodu ekonomske krize (2007-2010), dok u većini drugih zemalja ona stagnira. Makedonija je, na primer, 2007. imala istu stopu neaktivnosti kao i Srbija, a onda je ta stopa kod nas porasla 4,4 odsto, a u Makedoniji pala 1,4 odsto.

Jedno od objašnjenja je da se u Makedoniji smanjenje zaposlenosti prelilo u nezaposlenost, jer nezaposleni aktivno traže posao, a kod nas se prelilo i u nezaposlenost i u neaktivnost jer je deo nezaposlenih odustao od traženja posla. Važan je i podatak da je u vreme krize kod ukupnog broja neaktivnih u Srbiji stopa stagnirala i da je jedino porasla kod starijih od 55 godina. ”To su gubitnici tranzicije koji su obeshrabreni i demotivisani da traže posao”, kaže direktorka FREN-a.

Javnosti se često plasiraju bombastične brojke o stopi nezaposlenosti, koja je smanjena u decembru prošle godine, kao o jednom od velikih uspeha Vlade. ”Mi u to, naravno, ne verujemo. Imamo analizu gde pokazujemo zašto je sumnjiv podatak o navodnom troprocentnom smanjenju nezaposlenosti”, kaže Jelena Žarković Rakić.

Činjenica je da je glavni problem tržišta rada u Srbiji nedostatak tražnje, odnosno nedostatak radnih mesta. ”Ovom studijom osvetlili smo i drugu stranu - ponudu rada i istražili može li s te strane nešto biti učinjeno na povećanju ponude rada koja bi generisala veću zaposlenost. Odnosno, postoje li među neaktivnima oni koji bi mogli da nađu posao, ali iz nekih razloga taj posao ne traže i nisu spremni da počnu da rade”, kaže Vladisavljević.

Ko su neaktivni u Srbiji? Pitanje je na koje odgovor traže političari, demografi, kreatori ekonomske politike, ali i poslodavci.

Istraživanje FREN-a nudi odgovor: to su penzioneri (najveća grupa, čini trećinu neaktivnih i to je značajno više nego u EU gde čine 21 odsto), srednju starosnu grupu čine domaćice i ”neaktivni nezaposleni” (ne traže aktivno posao, ali sebe doživljavaju kao nezaposlene) i mladi na školovanju.

”Domaćice i 'neaktivni nezaposleni' rezervoar su radne snage koja, ako je podstaknuta odgovarajućim institucijama, može da izađe na tržište rada. Problem je da domaćice imaju niži obrazovni nivo i malo radnog iskustva, što znači da imaju nizak kapacitet zarađivanja. Kad bi sutra i izašle na tržište rada one bi ne mogle da očekuju veliku zaradu”, kaže direktorka Žarković Rakić.

”Neaktivni nezaposleni” ne traže aktivno posao, a navode ”druge lične i porodične razloge” zašto to ne rade. Istraživači FREN-a ne veruju previše u te ”argumente” i veruju da se u toj grupi zapravo kriju potencijalni obeshrabreni ljudi koji su tražili posao, a odbijeni su zbog godina starosti. U tu kategoriju mogli bi da se svrstaju i stariji od 55 godina - gubitnici tranzicije (još nisu penzioneri ili su mladi penzioneri) koji imaju nešto bolje obrazovne karakteristike, a veliki broj njih ima radno iskustvo.

”Oni su obeshrabreni, sebe vide kao nezaposlene, ali faktički ne traže posao, mada imaju radno iskustvo i viši nivo obrazovanja”, objašnjava Marko Vladisavljević.

Što se tiče penzionera, njih 95 odsto između 50 i 75 godina starosti uopšte nisu zainteresovani za bilo kakvu reaktivaciju na tržištu rada. ”Ispitivali smo i one koji su rano otišli u penziju. Interesovalo nas je ko su oni jer mi kao društvo to sebi dalje ne možemo da priuštimo”, kaže Jelena Žarković Rakić.

Drugi deo studije ”Od neaktivnosti do zaposlenosti” posvećen je predlozima državi kako da deo od dva miliona neaktivnih građana Srbije izvede na tržište rada i prevede u status zaposlenih. Jer, veća stopa aktivnosti radne snage važna je za konkurentnost privrede, posebno u uslovima kada raste prosečna starost stanovništva. Zbog toga je važno da Srbija usvoji politiku koja bi dovela do povećanja stope aktivnosti odraslog stanovništva kako bi se iskoristio pun potencijal radne snage. Naravno da je paralelno s tim potrebno unapređenje makroekonomskog i poslovnog ambijenta za kreiranje novih radnih mesta. Da li je, recimo, domaćice ili mlade moguće izvesti na tržište rada?

”Prošla godina je u EU bila proglašena godinom aktivnog starenja. Taj koncept da se starija generacija što duže zadržava na tržištu rada sve više se forsira. U nekim državama EU ukida se mogućnost prevremenog penzionisanja. U Srbiji se ništa ne radi da stariji idu na dodatne obuke i da se osposobe i ohrabre da ostanu na tržištu rada. To je samo lepo napisano u strategiji, ali u praksi ne postoji. Na primer, u EU postoje gerontodomaćice, žene koje brinu o starima, a taj posao ne zahteva neku posebnu kvalifikaciju”, kaže Jelena Žarković Rakić.

Uz iskrenu promociju aktivnog starenja, analitičari FREN-a kao neophodno predlažu nastavak reforme penzionog sistema u cilju daljeg produžavanja granice odlaska u penziju, sa izjednačavanjem granice za žene i muškarce i ukidanje prevremenog penzionisanja.

Što se tiče mladih koji se obrazuju, treba pronaći institucionalnu mogućnost da uz školovanje mogu i da rade dva-tri sata dnevno. U studiji je skrenuta pažnja da neke institucije na tržištu rada treba menjati jer i ti mladi koji su na obrazovanju žele da rade. Ali, njima odgovaraju neke fleksibilnije forme zapošljavanja koje u Srbiji zakon ne omogućava. Sa nepunim radnim vremenom u Srbiji je zaposleno manje od pet odsto radne snage. A kod mladih postoji interes za takav vid zapošljavanja. Kao primer navode se mlade majke sa malom decom koje bi radile par sati nedeljno i od kuće, ali ne postoji zakonska mogućnost za takve fleksibilne forme zapošljavanja. Ali, postoji i druga strana medalje - deo mladih žena sa decom često kaže ”čuvam dete, ne radim”. Marko Vladisavljević je izričit: ”To im je samo izgovor da ne rade”. Jelena Žarković Rakić odmah navodi primer: ”U Finskoj postoji socijalna mreža čuvanja dece koja podržava mlade majke da se uključe na tržište rada i nađu posao”. Marko Vladisavljević upozorava da su fleksibilni poslovi koji nemaju puno radno vreme slabo zaštićeni u domaćem zakonodavstvu i predlaže da se ugovori o radu na određeno vreme na godinu dana produže na tri godine, da se kreira tražnja za povremenim poslovima i da se ta oblast uredi na zakonit način i studentima na raspustu omogući da rade i da im se obezbede dobri uslovi rada.

Direktorka FREN-a kaže da i poreski sistem destimuliše poslodavce da koriste fleksibilnije forme zapošljavanja: ”Stalno govorimo o minimalnoj osnovici za doprinose koja je u Srbiji vrlo visoka, 35 odsto od prosečne zarade, i nju plaća onaj koji ima puno radno vreme i onaj koji radi samo par sati nedeljno. Zatim predlažemo da se poveća neoporezovani deo zarade, da se podigne sa sadašnjih 7.000 dinara do nivoa minimalne zarade. Jer, ako neko radi pola radnog vremena neka onda postoji i polovina osnovice za plaćanje doprinosa. I za poslodavce je opterećenje rada veliko - oko 40 odsto za one koji malo zarađuju, a 43 odsto za one koji imaju visoke zarade. U EU je ta razlika oko 10 odsto između niskog i visoko plaćenog rada”.

Posebno zanimljiv fenomen je uticaj socijalne politike na neaktivnost stanovništva. ”Dokazali smo da se neaktivnom delu populacije koji ima niže obrazovanje, manje radnog iskustva, prima socijalnu pomoć i ima dečji dodatak - ne isplati da radi. (VIDI OKVIR). Zbog toga predlažemo da se socijalna pomoć i dečji dodatak ne izgube odmah kad neko počne da radi, već da ostanu do nekog nivoa zarade da bi taj građanin bio stimulisan da izađe na tržište rada”, kaže Marko Vladisavljević.

Studija FREN-a preporučuje i da se srednje obrazovanje učini obaveznim.

”Kod nas obrazovanje traje duže, što znači da je jedan deo potencijalne radne snage isključen sa tržišta rada. Važan je i podatak da se smanjila mogućnost dece iz obrazovanijih porodica da dostignu nivo obrazovanja svojih roditelja. To je verovatno efekat 90-ih, deca vide da njihovi roditelji sa visokim obrazovanjem nisu baš nešto dobro prošli na tržištu rada i smatraju da im diploma ništa ne garantuje”, kaže Jelena Žarković Rakić.