Investicijama protiv krize

Dobar deo domaćih firmi ponaša se isto, trpeći konstantno pritisak sa tržišta na kojem je sve manje kupaca, posebno onih koji imaju keš. Odustajanje od planiranih ulaganja čini se kao razumljiv i na prvi pogled najbolji način da se sačuva makar “baza kompanije” tako što se neće trošiti na nove hale, opremu, mašine i ljude dok na tržištu vlada neizvesnost.

To je već tri godine preovlađujuća poslovna logika većine firmi, koju niti ko sme, niti ko može da ospori. Međutim, ima kompanija koje su u vreme kada je prva kriza u Srbiji uveliko uzimala danak činili suprotno pomenutoj logici: investirali su.

Jedna od takvih je Holding Viktorija grupa koji je u ovoj godini nastavio ulaganje u nekoliko projekata, ne štedeći ni na novim investicijama. Najveći poduhvat, pre svega finansijski, jeste izgradnja potpuno novog pogona za proizvodnju tradicionalnih sojinih proteinskih koncentrata u Fabrici koncentrata SPC. U nju će do finiša, planiranog za februar sledeće godine, biti uloženo ukupno 25 miliona evra. Kako je to razmišljao menadžment ove kompanije kada se 2010. godine upustio u ulaganje? Evo i odgovora. Nova fabrika imaće kapacitete od 70.000 tona koji predstavljaju više stepene prerade soje, čime se postiže nezavisnost od uticaja tržišnih kolebanja. Novi proizvod će se koristiti u ishrani životinja kao zamena za kravlje mleko, čime se automatski postaje konkurentniji u stočarstvu u pogledu cena mesa i mleka. Značajno se smanjuju inputi pri ishrani u svinjarstvu (ishrana prasića), kućnih ljubimaca, uzgoj slatkovodnih riba. Ako se zna da će se 70 odsto programa izvoziti, logika ulaganja postaje potpuno jasna.

“U februaru bi trebalo da realizujemo investiciju izgradnje fabrike za proizvodnju proteinskih koncentrata u Sojaproteinu u Bečeju. Preostala dva projekta koja smo planirali – izgradnja fabrike skroba i fruktoznih sirupa u Zrenjaninu i fabrike funkcionalnih proteinskih koncentrata u Bečeju – biće realizovani, ali uz dobru procenu pravog trenutka, u svetlu postojeće finansijske krize u Srbiji i čitavom svetu“, objašnjava za Novi magazin generalni direktor Viktorija grupe Nikola Vujačić.

Samo u fabriku veštačkih đubriva u Šapcu tokom naredne godine biće investirano oko 17 miliona evra, a tržište Srbije će prvi put imati sopstveni „supersingl fosfat”, odnosno fosforno đubrivo koje se do sada uvozilo.

Posebno aktuelna tema je, pre svega u Evropi, biogorivo. Viktorija grupa odgovara i na ovaj izazov.

“Sama činjenica da je Srbija postala kandidat impliciraće neophodnost umešavanja biogoriva u mineralna goriva. Očekujemo da će država već ove ili početkom sledeće godine napokon doneti regulativu koja će se odnositi na obavezno umešavanje biogoriva u mineralna – fosilna goriva, čime će naša fabrika za proizvodnju biodizela koju smo napravili 2007. godine moći da radi punim kapacitetom. Mi u Viktorija oilu u Šidu zbog vrhunske tehnologije koju posedujemo proizvodićemo i jestiva ulja i biodizel”, ističe Vujačić.

Inače, Sojaprotein, članica Viktorija grupe, već je započela izgradnju kotlovskog postrojenja za biomasu vrednog tri miliona evra. Nova fabrika će, na primer, tehnološku paru potrebnu za rad dobijati od nusproizvoda – melase. Time će energetske potrebe biti zadovoljene sa čak 80 odsto. Istovremeno, započet je i projekat izgradnje postrojenja za proizvodnju peleta od slame u Zrenjaninu vrednog oko milion evra.

Kako će to u praksi izgledati?

Od slame soje, suncokreta i kukuruza proizvodiće se pelete koje će se koristiti u kotlovima u Sojaproteinu i Viktorija oilu kao gorivo. U ovom slučaju dobijaće se proizvodna para, energija potrebna za rad ovih dveju fabrika iz Viktorija grupe, čime se postiže energetska nezavisnost, smanjuju se troškovi proizvodnje i dobija konkurentan proizvod za tržište. Poljoprivrednici će istovremeno po tržišnim cenama prodavati slamu koju bi inače zapalili ili bacili. Sojaprotein je već uložio tri miliona evra u izgradnju skladišta gotovih proizvoda i dogradnju kotlarnice na gas. U samoj kompaniji rekonstrukciju kotlarnice u vremenima krize objašnjavaju time što se na taj način „obezbeđuje stalni kontinuitet u radu i neprekidan proces proizvodnje cele godine u svim pogonima fabrike”.

Da bi se u vremenima krize moglo ulagati suprotno praksi većine, potrebno je stvoriti i neke preduslove. Generalnog direktora holdinga pitamo da li je zaista tako?

“Još 2009. uspeli smo da sve svoje kreditne obaveze prilagodimo poslovanju u kriznim uslovima, odnosno pretvorili smo ih kratkoročne u dugoročne obaveze i refinansirali neke od postojećih kreditnih linija. Nismo imali smanjenje broja zaposlenih niti nivoa plata, već upravo suprotno. Obim naših aktivnosti ostao je nepromenjen, pa su i operativni troškovi ostali na nivou ranijih godina”, odgovara Vujačić.