Kako naplatiti dugove?

Anegdota kaže da je pre nekoliko godina na adresu jedne banke u Srbiji stigla razglednica sledećeg sadržaja: „Izvinite zbog neprijatnosti koje ćemo da vam prouzrokujemo. Kredit ćemo vam vratiti kad se budemo snašli u Italiji“!

Ova životna crtica efektno opisuje stanje finansijske discipline u Srbiji. Uz retke izuzetke, danas svako nekom nešto duguje. Kako Srbija danas nema organizovan mehanizam naplate potraživanja (što je nekad bila jedna od uloga službe društvenog knjigovodstva), finansijska disciplina zavisi od karaktera pojedinaca koji upravljaju novcem i stvar je poštenog odnosa kupca i prodavca.

Ako neko danas ne želi da plati, on to ni ne mora, jer ne postoji sistem koji će automatski da mu uzme novac. Čak ni blokada računa ne pomaže, jer je moguće lako poslovati preko povezanih lica.

„Uvek je lakše imati posla sa prevarantima i ‘barabama’, jer je od njih moguće naplatiti dug. Najteže je naplatiti dug od poštenih ljudi koji su novac potrošili na neuspele projekte, pošto njima nema šta da se uzme“, priča jedan od srpskih „poverilaca“.

Finansijska disciplina u Srbiji nije na visokom nivou, ali to je jedna od karakteristika regiona, smatra Josef Graf, generalni direktor kompanije Porshe SCG koja se bavi prodajom automobila. „Kad prodajemo automobile ili pružamo usluge servisa na kredit, deset do 20 odsto potraživanja su kritična. To je veliki procenat. Te kupce moramo da podsećamo da plate dug, da im šaljemo pisma opomene, ponekad i da angažujemo advokate “, kaže Graf.

On dodaje da među dužnicima njegove kompanije ima manje onih koji su kupili automobil u Porshe-u, dok češće duguju oni koji samo koriste druge usluge te kompanije, poput servisa automobila.

Graf kaže da kompanija pokušava da nađe načina kako da popravi naplatu. Jedan od načina je da smanje količinu robe i usluga koje prodaju na kredit. „Drugi način je da budemo strožiji prema dužnicima, i da problematične slučajeve redovno procesuiramo preko suda. Takođe, koristićemo i usluge kompanija koje se bave otkupom potraživanja“.

Kako se naplatiti

Ko god je gledao američke filmove, teško da je propustio scene kada se voljni ili nevoljni, stvarni ili fiksni dužnik, ubacuje u gepek kola radi transporta na dalje “ubeđivanje”. Iako u medijima nema zabeleženih slučajeva u pogledu ovakvih metoda, to ne znači da ih nema. Istine radi, toga je u skladu sa sivom ekonomijom i nepostojanjem pravne države bilo mnogo više u pred-demokratskoj Srbiji.

Tako je svojevremeno zabeleženo iskustvo jednog beogradskog privatnika, koji se vodio kao nestao nekoliko dana. Kada se vratio kući, nije znao da objasni gde je bio. Jedino čega se sećao bili su neizmerna hladnoća i osećaj beznađa. Biznis je odmah prekinuo i nikome ništa nije rekao. Torturu koju je doživeo pamtiće do kraja života...

“Osnovni razlog zašto takvi ‘objekti za ubeđivanje’ postoje jeste naplata dugova. Dešavalo se da ljudi preko određenih agencija pozajme po nekoliko hiljada evra, a da dug zbog ogromne kamate za samo mesec dana dostigne stravične razmere. Pošto nisu mogli da ga otplate, zatvaranjem u ‘objekte’ na neko vreme bili su prisiljeni da nakon ‘tretmana’ obezbede novac kako znaju i umeju”, kaže jedan poznavalac materije.

Ipak, daleko od toga da je „gepek” metoda jedino rešenje naplate potraživanja. U Srbiji su danas u ponudi mnogo uobičajenije metode. U Srbiji je sve više agencija koje se bave otkupom potraživanja, faktoringom i forfetingom. Istina, faktoring i forfeting nisu instrumenti prinudne naplate duga, već finansijske institucije koje kompanijama obezbeđuju da premoste trenutnu nelikvidnost.

Ko voli neplatiše

Postoje i druge metode naplate potraživanja. Pojedine banke ulaze ponekad i svesno u kreditne aranžmane sa potencijalnim neplatišama, ali znajući da imaju sigurne kupce za imovinu tih dužnika, ukoliko hipoteka dođe na naplatu. Dakle, te finansijske institucije unapred imaju dogovor sa potencijalnim kupcem da će otkupiti imovinu dužnika, ukoliko on ne bude mogao da vrati kredit. U takvim slučajevima banke retko kad gube, jer se za takva potraživanja uzima hopoteka u odnosu, na primer, 1:2, uz šta se za procenu uzima samo vrednost nekretnine, a ne i vrednost biznisa koji ta kompanija ima, odnosno njen potencijal na tržištu.

Te firme preuzimaju potraživanja koja nisu dospela, i to samo u slučajevima kad su sigurni da platiša neće „zatezati” sa plaćanjem. Sa druge strane, postoje i finansijske institucije koje su spremne da otkupe dospeli dug. Pavle Vlajčić, direktor kompanije Coface, kaže da njegova firma naplaćuje provizije u zavisnosti od uspešnosti naplate.

Kompanija Coface otvorila je prvu kancelariju u Srbiji u kojoj će pružati usluge izrade izveštaja o bonitetu i davanju kreditnog rejtinga, monitoringa kompanija, a obavljaće i naplatu potraživanja. Coface će svoje klijente informisati o potencijalnim poslovnim partnerima uvidom u njihovo finansijsko poslovanje, vlasničku strukturu preduzeća i kreditni rejting.

U bazi podataka Coface-a nalazi se više od 50 miliona kompanija, a usluge se prosleđuju klijentima u 106 zemalja. Kompanija, dakle, ne garantuje da će naplatiti dugovanje.

„Postoje tri parametra po kojima određujemo kvalitet potraživanja: visina potraživanja, rok i prethodne informacije o kompaniji koja duguje novac. Radimo, sva neosporiva potraživanja. Da bi mi prihvatili slučaj, kreditor mora da dokaže da je potraživanje neosporivo, dakle, da postoji sva dokumentacija o pozajmici. Ne prihvatamo slučajeve kad je posao urađen ’na reč’“, kaže Vlajčić.

Coface planira da kasnije ponudi uslugu faktoringa, te otkupa duga koji je dospeo, ako pojedinac ili firma ne mogu da ga naplate.

Metode

Dok se trude da naplate dugove, firme koje se time bave koriste, za njih, uobičajene metode. Dužnika najpre telefonom obaveštavaju da treba da isplati svoje obaveze. Nakon toga mu šalju tri pisma opomene, a ako ni to ne pomogne, radnici firmi odlaze u lične posete dužnicima.

Kompanije koje su specijalizovane za naplatu potraživanja imaju baze biznis informacija, slično kao što postoji Kreditni biro u kome stoje podaci o građanima i njihovim kreditima koje su uzimali od banaka. Klijent koji je loš platiša dobija od tih kompanija loš kreditni rejting. Ko god kasnije bude želeo da sarađuje sa njim, dobiće informacije o tome da posluje sa potencijalnim neplatišom.

Činjenica da bi pojedina firma mogla da bude „obeležena“ kao loš platiša, te da bi ta informacija mogla da postane dostupna njenim potencijalnim klijentima u budućnosti najviše „plaši“ dužnike i predstavlja najbolji metod za „naterivanje“ onih koji nisu platili da to i učine.

„To su uobičajene procedure i na zapadu. Postoje detaljne obuke zaposlenih na kojima oni uče kako psihološki da utiču na dužnike. Ljudi koji se time bave treba da budu pravno potkovani, ali i da imaju specifične karakterne osobine. Na primer, za taj posao biramo ljude koji ne mogu da se isprovociraju. Zaposleni ne smeju da podlegnu uvredama i da ulaze u raspravu sa dužnicima“, kaže Pavle Vlajčić.

Sudovi

Ako je dogovor oko naplate „oči u oči“ neizvodljiv, ne treba zaboraviti ni sud kao moguće rešenje. Potrebno je podneti tužbu za prinudnu naplatu nadležnom trgovinskom sudu sa celokupnom knjigovodstvenom i poslovnom dokumentacijom koju tužilac poseduje. Ako dakle, neka firma duguje drugoj neki iznos, verovatno je da taj iznos stoji u poslovnim papirima.

Na sudu se priznaje i otpremnica firme drugoj za neke usluge ili robu, a priznaje se i usmeni dogovor i u tom slučaju na sudu je da odluči kojoj strani će da veruje. Sud prvo pokreće parnični postupak. Na ročištu se utvrdi iznos potraživanja i donosi se presuda za naplatu potraživanja.

U roku od tri dana, dužnik može da podnese žalbu, a ako to ne učini, presuda postaje pravosnažna nakon osam dana i pokreće se izvršni postupak prinudne naplate, sem ako u međuvremenu dužnik ne isplati potraživanja dobrovoljno po parničnoj presudi. Sredstva naplate su, u prvom redu, iznosi na računu firme dužnika.

Ako novca nema dovoljno, za naplatu se koriste pokretna i nepokretna imovina. Lična imovina može biti sredstvo naplate samo ako je dužnik preduzetnik, dakle fizičko lice koje je osnovalo, primera radi, zanatsku radnju ili ugostiteljski objekat. Preduzetnik odgovara svojom imovinom, za razliku od preduzeća, koje je privredno društvo i zbog toga odgovara za potraživanja do visine osnivačkog uloga, odnosno do vrednosti imovine firme ako je ima u vreme izvršenja.

Ako imovine nema dovoljno za naplatu, preduzeće ide u stečaj i u tom slučaju potraživanje se isplaćuje u takozvanom četvrtom isplatnom redu, nakon što se namire troškovi pokretanja stečajnog postupka, zaostale plate radnicima i javni rashodi preduzeća.

Šta je pametno?

Preporuka suda je da se pre otpočinjanja bilo kojeg krupnijeg posla proveri prvo kako posluje preduzeće u Centru za bonitet pri Narodnoj banci Srbije. U sudovima takođe postoji Knjiga izvršnih dužnika, praktično „crna lista“ svih subjekata koji nisu izmirivali svoja potraživanja, pa je na firmi da odluči da li želi da ima posla sa nekim ko nije redovan platiša.

Takođe je poželjno da privredni subjekat koji hoće da bude potpuno siguran kad stupa u odnos sa drugim privrednim subjektom, a u pitanju su veliki iznosi, da stavi ručnu zalogu na pokretne stvari (mašine, kamione, kompjutere) koja se upisuje kod Agencije za privredne registre.

Ako je nepokretnost u pitanju, onda se na nju stavlja hipoteka, koja se prema novim propisima, upisuje u zemljišne ili katastarske knjige. U slučaju stečaja dužnika, onaj ko ima zalog na njegovu pokretnu ili nepokretnu imovinu pre svih dobija svoja potraživanja.

Koliko sve to košta?

Što se tiče trajanja postupka, zakonodavac i sud nisu ostavili mnogo prostora za „vrdanje“. Po zakonu postoje vremenska ograničenja u fazama postupka (30 dana za odgovor tuženog na uredno primljenu tužbu i tri dana za žalbu po donošenju presude u paničnom postupku), a statistike trgovinskih sudova pokazuju da se postupak prinudne naplate (i parnični i izvršni) završi najčešće za godinu dana od dana kada je podneta tužba.

U zavisnosti od toga kolika su potraživanja, određuje se i sudska taksa za pokretanje postupka. Minimalan iznos takse je dve hiljade dinara, a maksimalan 250 hiljada dinara u slučaju da se radi o milionskim potraživanjima. U cenu koju tužilac treba da plati da bi dobio svoja neisplaćena potraživanja ulaze i usluge advokata ili plata pravnog zastupnika firme.

Faktoring i forfeting

Faktoring predstavlja otkup tuđih dugova. Na primer, prilikom prodaje određene robe nastaju potraživanja prodavca prema kupcu, koja je ovaj dužan da izmiri u određenom vremenskom roku. Ovom aktivnošću mogu da se bave banke i osiguravajuće kompanije, kao i neke druge specijalizovane kompanije. One otkupljuju dugove tako što isplaćuju prodavcu odmah iznos njegovog potraživanja umanjenog za ugovoreni procenat (na primer 10 odsto).

Faktoring je često isplativ za prodavca jer poboljšava njegovu likvidnost tako što on dolazi do gotovine pre roka dospeća, a takođe ga i oslobađa raznih finansijskih rizika koji bi se javili vremenom. Naravno, i faktor (kupac potraživanja) sebe osigurava tako što ova potraživanja moraju biti dobrog boniteta i pokrivena raznim garancijama, tako da on na taj način minimizira preuzet kreditni rizik, tj. nemogućnost naplate datog duga u roku dospeća.

Faktoring ima izrazito rastući trend u svetu. Njegov promet na globalnom nivou je 1999. godine iznosio oko 557 milijardi evra, a prošle godine čak bilion i 17 milijardi evra.

Pored faktoringa, postoji još jedna vrlo slična vrsta posla, a to je forfeting ili forfetiranje. Forfeting je otkupljivanje dugoročnih potraživanja s rokom otplate od obično 5 godina, a može biti od 6 meseci do 7 godina, i to u polugodišnjim ratama.

Trgovci loše platiše

Koliko se ukupno duguje u Srbiji ne može da se izračuna. To što se često priča jeste da su trgovci među najgorim platišama. Svoje snabdevače oni ponekad plaćaju tri i više meseci nakon što preuzmu robu. Razumljivo, njima je taj novac najjeftiniji, pošto na njega retko kad plate kamatu, što bi, inače, banci morali da učine.

Stručnjaci kažu da se neplaćanje trgovaca rešava povećanjem konkurencije. U tom slučaju snabdevači ne bi morali da „trpe“ ponašanje pojedinih trgovaca, već bi robu mogli da prodaju na drugom mestu.

Neplaćanje podiže cenu proizvođača. Suočeni sa neplaćanjem, proizvođači moraju da pozajmljuju novac da bi premostili trenutni nedostatak para, a taj trošak, naravno ugrađuju u cenu proizvoda. Pri tome, u najvećim problemima su oni koji su ušli u posao uz kredit, a ne sopstvenim novcem.