Kako smanjiti gužve u Beogradu?

Vlada Matić iz Mladih istraživača Srbije kaže da bi se saobraćajne gužve u prestonici umanjile ukoliko bi se ponudile alternative koje isključuju privatne automobile.

Istraživači su realizovali, sa Eko centrom i Društvom mladih arhitekata, projekat "Pravo na Beograd" čiji je cilj stvaranje preduslova za rešavanje problema uticaja saobraćaja na kvalitet životne sredine.

"Ako bi se Beograđani prevozili autobusima gradskog saobraćaja, metroom, žičarom, monorejlom, trajektima, ne bi koristiti svoje automobile", rekao je Matić.

Prema njegovim rečima, ideja o izgradnji metroa, koji predstavlja jedno od najboljih rešenja za problem saobraćajnih gužvi u Beogradu, datira još od 1972. godine. Podeljena su mišljenja o tome da li je Beogradu potreban teški ili laki metro, a osnovna razlika je u novcu koji je potreban za njihovu izgradnju, pa je tako za izradu prve faze teškog metroa potrebno više od milijardu evra, a za laki duplo manje.

Problem vezan za laki šinski metro je taj, što on ne bi bio nezavistan od ostalih učesnika u saobraćaju, pa bi morao da se kombinuje sa postojećom infrastrukturom, što bi ga znatno usporavalo, pa tako ne bi bio efikasan kao teški metro, rekao je Matić.

"Bez obzira na to što metro predstavlja najbolje rešenje, njegova izgradnja puno košta, pa se počelo razmišljati o projektima koji su jeftiniji, a isto tako mogu da reše problem saobraćajnih gužvi", dodao je on.

Počelo se razmišljati o monorejlu - vagonima koji putuju iznad zemlje, poput onih u gradovima Severne Amerike.

"Postojao je predlog da se monorejl izgradi na deonici koja bi spajala Novi Beograd sa vrhom Bulevara kralja Aleksandra, a izgradnja mreže u toj dužini od oko 40 kilometara, bi koštala oko 65 miliona dolara", ispričao je Matić. Projekat nije zaživeo jer bi zahtevao izgradnju mosta kojim bi taj monorejl prolazio, dodao je on.

Matić je naveo da je kao varijanta za bolju komunikaciju stanovnika Banovog Brda i Novog Beograda, bila predložena i žičara. Privatna firma koja je bila spremna da izgradi žičaru za godinu dana je prikupila i veliki broj potpisa građana, ali je projekat propao jer nije postignut dogovor o tome kako bi se raspodelile pare od karata za vožnju.

U svojoj prvoj fazi, žičara bi spajala novobeogradske blokove sa Adom Ciganlijom, a u naredne dve godine mreža bi se proširila od Bežanijske kose do Košutnjaka. "Žičara predstavlja zanimljiv vid prevoza, a i jeftinu investiciju, pa tako ideja o njenoj izgradnji ne bi trebalo da nestane, jer bi žičara svakako bila i turistička atrakcija", istakao je Matić.

Kao vid saobraćaja koji isključuje upotrebu privatnih automobila, Matić je istakao i prevoz rekama. "Više od 200 kilometara dužine rečnih obala predstavlja veliko bogatstvo koje Beograd ne koristi", rekao je Matić.

Prema njegovim rečima projekat "Metro na vodi", koji je pokrenula Gradska skupština, funkcionisao je nekoliko meseci tokom letnjeg perioda, ali zbog slabog marketinga i neadekvatnih plovila ideja nije zaživela.

Prva faza projekta je podrazumevala prevoz ljudi sa Novog Beograda do pristaništa kod Brankovog mosta, pa su se ljudi od blokova do mosta prevozili za desetak minuta, naveo je Matić. U popodnevnim satima, kada su se ljudi vraćali nazad, i kada je vozilo trebalo da ide uzvodno, vreme putovanja je bilo i tri do četiri puta duže.

"Metro na vodi je mogao da zaživi, postojao je razređen plan pristaništa, kao i preuzimanja putnika sa obale reke i njihov prevoz do prvih stanica GSP-a, ali problemi sa plovnim objektima su doprineli da interesovanje opadne pa je na kraju i ceo projekat zatvoren kao nerentabilan", dodao je on.

Kao još jedan pokušaj rešavanja saobraćajnih gužvi putem rečnog saobraćaja, Matić je naveo upotrebu trajekata, koji bi prevozili putnička i teretna vozila od Zemuna do Borče.

Oni koji žele da od Zemuna stignu do Borče, moraju ići preko Novog Beograda, Brankovog mosta, centralnim gradskim ulicama do Pančevačkog mosta, pa je tako Skupština grada osmislila projekat kojim bi se veliki broj vozila izbacio iz saobraćaja u centru grada.

Tender koji je raspisan podrazumevao je ispunjenje određenih dimenzija trajekta, snage motora kao i bezbednosnih normi, ali nijedno preduzeće koje je htelo da konkuriše na tenderu nije moglo da u Srbiji ili okolini obezbedi takav plovni objekat.

"Kada se svi ti pokušaji ponovo analiziraju, postavlja se pitanje da li je sve to bilo ili je još uvek neizvodljivo, ili prestavnici vlasti, organizacije civilnog društva i građani nisu bili dovoljno uporni", istakao je Matić.

Mostovi tope gužve