Šta vas najviše nervira u saobraćaju?

Izvor: polovniautomobili.com; Tekst: Dragan Romčević

Vožnja automobila može biti neugodna. Da li ponekad imate osećaj da većina drugih vozača ima potrebu da vam zagorčava život? Tekst koji ćete pročitati nema veze sa osobama iz stvarnog života. Međutim, situacije su realne i svima se dešavaju.

Nabrojali smo neke tipične modele ponašanja koji se svakodnevno mogu videti na našim putevima. Bacite pogled na listu, pa dajte i svoje mišljenje o vozačima koji vam najčešće izazivaju stres. Da li su to oni koji:

- Nikada ne daju migavac (ili sva četiri)
- Zaslepljuju vas nepodešenim farovima
- Zaslepljuju vas imitacijama ksenonskih farova
- Vuku se levom trakom na autoputu, nerviraju vas, i nemaju pojma da ona služi samo za preticanje
- Voze se iza vas „branik uz branik“ kako biste vi ubrzali
- Sanjare na semaforu, pa krenu 5-6 sekundi nakon što se upali zeleno
- Ne ispuštaju mobilni iz ruke
- Zaustave se na sred ulice i izađu da kupe cigarete bez davanja migavca Iznenada se zaustave i tek onda daju sva četiri migavca
- Zauzmu dva parking mesta
- Stanu na pumpu da natoče gorivo, pa onda pola sata razgledaju časopise
- Kupe Audi A6 iz 1998. i glume opasne momke
- Ne znaju paralelno parkiranje (ali ne odustaju ni posle 10 minuta)
- Parkiraju na ulici iako imaju i dvorište i garažu Gestikuliraju i gledaju u suvozača dok voze

Primera ima još mnogo...

Ko je Marko?

Foto: B92 arhiva

Marko je sasvim prosečna osoba, kakve srećemo svakodnevno. Međutim, neka nam on sam ispriča o svojim problemima:

"Svako jutro imam isti strah - da li ću uopšte naći auto na parkingu? Tu je. Proveravam na brzinu ima li novih ogrebotina od ključeva i da nije obijena neka brava? Na sreću, sve je u redu.

Na nesreću, isparkiravam se istovremeno sa komšinicom, koja je bila nekoliko mesta dalje, i koja ne ispušta mobilni iz ruke, pa za isparkiravanje potroši oko 3 minuta. Naravno, onog trenutka kad se isparkira i postavi auto u 'poziciju za kretanje', mora još jednom da proveri šminku u retrovizoru.

Konačno krećemo i stižemo do znaka STOP. Pošto je telefon i dalje u ruci, procedura uključivanja u saobraćaj traje čitavu večnost. Uključujem se i ja, ali već nakon tridesetak metara plavi Golf IV iznenada staje, pale se sva četiri migavca, a vozač izlazi da na kiosku kupi cigarete. Obilaženje je nemoguće, pošto iz suprotnog smera 'neprijatelj' samo nadire, te čekam da se 'golfer' vrati, pa da krenemo.

Konačno kreće on, krećem i ja, ali me oštrim manevrom pretiče siva Octavia, da bi nakon samo desetak metara, oštro prikočila i bez migavca skrenula u bočnu uličicu. U tom trenutku za sekund gubim kontrolu i umalo skrećem za njim da se obračunam. Na sreću, razum je prevladao...

Stižem na semafor, peti sam u koloni. Pali se žuto, pali se zeleno - prvi auto i dalje stoji. Posle dve sekunde, drugi auto mu kratko svirne, posle još dve sekunde počinje 'sabor trubača', dok se bela Astra (prva na semaforu) polako pomera, a njen vozač ramenom drži telefon dok menja iz prve u drugu. Stižem do semafora, ali do tada se već upalilo crveno. Pritisak mi opasno raste. I dalje ne psujem.

Na sledećem semaforu slična priča. I na sledećem. I tako dnevno 50-ak puta prođem kroz semafor. Čekajući da vozači koji čekaju na semaforu krenu kada se upali zeleno, a ne da razgledaju okolinu..."

Vraćam se kući

Foto: B92 arhiva

"Nedaleko od kuće, kod raskrsnice, srela se dva prijatelja debelih vratova, istetoviranih podlaktica i 'opasnih' frizura. U jednom smeru saobraćaj zaustavio crni Audi A6, u drugom smeru sivi metalik BMW Serije 5. Razgovaraju kroz prozor i ignorišu činjenicu da su blokirali saobraćaj. Niko ne trubi. Niko ne psuje. Svi čekamo da se ispričaju, kako bismo mi bezbedno mogli da se vratimo kući.

Gotovo da sam stigao kući, ali ispred zgrade taksi čeka sponzorušu koja ga je pozvala pre 15 minuta i onda ga ostavila da čeka. Verovatno kako bi svi mogli da vide da se ona vozi taksijem; ili jednostavno uživa u tome da je neko čeka...

Bio sam kući sat vremena, pre nego što su mi javili da treba da treba da idem kod tašte po kolače za slavu. Počela je kiša. Udarne rupe maskirale su se u bezazlene barice i kao aligatori vrebaju naše gume i felne.

Za divno čudo, vozim čak 10 min bez iznenađenja. Odjednom, na samo dvadesetak metara od semafora počinje da trepće zeleno, auto ispred mene panično koči, gotovo do zaustavljanja, ja ga umalo udaram, a zatim se njegov vozač predomišlja, daje pun gas i proleće na crveno kroz raskrsnicu!

Dobijam neodoljivu želju da krenem za njim. Uspevam da se smirim. Na sreću, pada kiša, pa nema biciklista koji se čas ponašaju kao motociklisti, čas kao pešaci. Od muke spuštam glavu na volan, da se bar malo smirim... TUUUUUUUUUU! Iznenada trube iza mene i psuju me što spavam na semaforu. Trgnem se, skrenem bez migavca i stanem pored prvog kioska samo na sekund da kupim cigare... "