B92 putovanjaDNEVNIK EKSPEDICIJE

Uvod | 1. dan | 2 - 8. dan | 9 - 11. dan | 12 - 15. dan | 16 - 20. dan

10.2.

Hmm, vožnja sa 6962 m, pa zamislite koliko vam treba vazduha i snage? Nadomak vrha me zaustavlja jedan oniži, ćelavi, sredovečni niskogorac i pita: ”čoveče jel’ ovo alpinizam, planinarenje, Argentina? Mislim da je ovo pakao!”

Moram da priznam da sam pukao od smeha (ne zato što sam i ja odlepio), pa naravno da je pakao čim se ne sluša vođa ekspedicije. To je presudan faktor, piješ minimum 4 litre vode pre uspona, ne skidaš rukavice, nosiš čizme broj ili dva vece zbog cirkulacije… E tu je Marko kod zadnje stavke nadrljao, snowboard spust podrazumeva snowboard čizme a one moraju da budu knap, kako bi što bolje kontrolisao dasku (a ja kobajagi mogu da je kontrolišem na 6962m) umesto da sam kupio veće cizme, vozio bih isto sa vrha isto kao i sa tesnijim. Ovako - promrzline, trental, aspirin, antibiotici i kreme.

Kad sam sve to osetio? E pa to je luda glava koja zna samo za cilj pa se ne obazire u toku uspona ni na hladnoću, ni na vetar, ni na bol u stopalu nego daska na ranac pa uz Canaletu do najvišeg vrha južne hemisfere. Imam u glavi ali ne baš najpametnije rasporedjene izgovore tipa “ne sme ništa da ti se desi”, “nema razloga” itd. Prvih 50m pešačenja posle uspona i vožnje sam se teturao kao “pijana kokoška”. Jaćim mi je pomogao oko snowboarda a Nikola bio uz mene ako mi zatreba neko piće na 6000m. Gledam ljude oko mene, nisu ništa bolji… kakav sam maler pa da pred vrh dobijem stomačne tegobe i da ne mogu da pijem vodu iz moje boce jer me ona otrovala a sad mi je najpotrebnija. Sva sreća pa sam do tada bio jedan od najposlušnijih i stalno se nalivao prethodnih dana, tako da sam brzo došao sebi.

Negde blizu logora Berlin na oko 5900m gde nas je čekao naš šator, Nidža i ja smo legli i gledali u nebo, uživali, osluškivali…. kako je lepo kada osvojiš vrh! Ništa ti više nije tako teško, ružno, strašno… znaš koliko ti znači i jednostavno si srećan.

Naravno, život nije bajka kao što svi znamo. Odnekud se pojavljuje Jaćim i kreće popovanje: “Šta radite tu? Mislio sam da ste već spakovali šator i sišli na Nido (5450m).

Šta ćeš, ustaj i kreći, pakuj šator, stvari, spava nam se, čak sam i zaspao na suncu pa se trgnuo posle 10 minuta i odlučio da krenem dole jer je Jaćim sa Nikolom već otišao. Spuštam se polako i osećam se malaksalo, spava mi se a ne smem - naredio Jaćim koji se otkinuo od spavanja (14 sati) i nije mu bilo dobro.

Hodam i osećam da me nešto zezaju stopala al ćutim i tabanam. Konačno, dolazim do šatora, skidam čizme i imam šta da vidim. Stopala su kao “bećar paprikaš”! Promrzline izmedju 1 i 2 stepena.Uzimam Trental, pijem što više vode i ušuškavam se u vreću pokušavajući da zagrejem noge.Ujutru mi je bilo još gore na nogama ali šta ću, krećemo sa Nida, dižemo šatore i pravac bazni kamp Plaza de Mulas (4340m). Gegam se sa Nidžom koji mi je opet pri ruci ako nešto krene naopako. Posle 3 sata spuštanja (a obično mi je trebalo sat i po), stižemo u bazu. Pravac ambulanta, mere mi saturaciju, bockaju plikove da “iscede limfu” i greju vodu sa jodom kako bi mi ugrejali stopala koja ne osećam. Što je najzanimljivije, kako mi naprave kupku od 37 stepeni koliko mora da bude, kad stavim noge za tili čas rashladim vodu. Ejjjjjjjj, nogice moje, ajd zdravo ? ! Medjutim i tu je Mali Radojica tvrdog srca bio kad mu je doktor rekao “small price”, u prevodu dobro si prošao momče ali sutra ujutru ćeš helikopterom nazad, nema hodanja 2 dana, piješ to, to i to… i čvorak je tvoj.

Šta ću, ćopkam i idem nekako prema šatoru. Polako se pakujem za spavanjac, sutra me očekuje prva vožnja helikopterom i ko zna šta sve još kako bih oporavio promrzle noge.

11.02
Puente de Linka

Ustajem i nosim mali rančić sa neophodnim stvarima. Tačno je 8 sati a ceo bazni logor spava kao i moj tim. Sačekaću ih jedan dan dok se ne spuste. Helis je stigao, imao sam tu čast da sednem do pilota, o pa to je bio pravi doživljaj. Snowboard, ranac, šator… sve to je islo na mule a ja za deset minuta letenja stižem do Horconesa gde me čeka naša agencija Lanko da me voze do hotela u banju Puente de Inka.

Stvar koju ne smem da zaboravim a koja je ostavila snažan utisak na mene, onog trenutka kad su mi stavili slušalice na usi kad sam ušao u helicopter išla je pesma “show must go on” od Queena. Naježio sam se, to ti je život, lepo kaže pesma… I opet ću da idem i dalje i više…. Dok smo leteli, gledao sam ispod sebe pustinju koju sam pregazio nogama i razmišljao šta je čovek spreman da uradi zarad svojih snova i koju bi cenu za to platio……

Po sletanju su me odmah prihvatili rendžeri, napravili topao čaj i pitali šta se desilo, jedan od njih vozi snowboard i odmah je razumeo šta se desilo. Prijao mi je razgovor sa njim kao i nagli priliv kiseonika. Dolazi džip po mene i pravac hotel. Prvi put posle 2 nedelje provedene u šatoru i na planini, imam normalnu hranu i vodu. Oko podneva sam izgubio “svest” u krevetu koji ne žulja kao sneg i zemlja ispod šatora. Spavao sam 4 sata i ležao još 2, otišao na večeru koja je bila preobilna. Dezert u vidu sladoleda je bio šok za moj organizam posle supica i kojekakvih planinarskih recepata. Vratio sam se u krevet i spavanjac do ujutru…

12.02
Mendoza

Nogice su mi malo bolje (čitaj: tešim se), doručkujem i krećem na autobusku stanicu džipom Lanka gde će me čekati Dragan i Nikola kako bi uhvatili autobus za Mendozu i konačno se vratili u civilizaciju. Da, ali ovo je Južna Amerika i šofer je opušteno sat ranije otišao za Mendozu, eto, može mu se. Čekali smo 4 sata na drugi…. šta ćeš, dok su se Dragan i Nikola brčkali u obližnjoj banji, ja sam čekao Godoa, ništa posebno ?!

Kad nam je došao bus, nismo mogli da poverujemo koliko smrdimo i da li će ljudi preživeti naš planinski miris u naredna 4 sata vožnje? Stižemo svi ošamućeni u Mendozu na 800m, prirodna hipobarična komora za moje prste na nogama, već osećam kako peckaju (Juhu! Znak da ih imam). Jurimo taksi i pravac neki hostel po principu “idi mi dođi mi” ali nebitno za jednu noć, samo da se naspavamo pa ćemo sutra opuštenije i nadam se higijenski sređenije?.

13.02.
Premeštaj

Malo smo se uspavali što je normalno, idemo na doručak koji je bio veoma slab ali dovoljan da mogu popiti antibiotike a da ne povraćam. Čekamo željno naše stvari koje su ostale u Mendozi pre odlazka na Akonkagvu jer su nam tamo čista odeća I PAPUČE koje su mi najbitnije za noge. Premeštamo se u pravi hotel i dobijamo naše stvari, pravac tus i higijenisanje. Izlazimo kao novi pa pravac restoran gde se neograničeno jede ?. Lubenice, breskve, paradajz… ovde je leto pa ima svega, ubismo se kao tuđi iako sam jedva peške stigao do restorana. Posle klope pravac hotel na odmor, pogotovo ja i moje noge. Ostatak podneva smo gledali slike sa ekspedicije i srećno komentarisali svaku fotku. Uveče smo se spremili za otmenu večeru ali je počela kiša a ja nisam smeo da idem u papučama zato što su noge morale da budu suve! Jaćim je obećao da će mi doneti klopu jel zna da uveče opet pijem lekiće a pre toga moram da gricnem nešto…. ali avaj, zaborave te kad si invalid, misle samo o sebi, čekao sam do ponoći i konačno otišao da spavam...

14.02.
Bolnica

Prvi pregled u bolnici, šalju me na rendgen da vide da li su mi kosti u redu pošto obično umeju da odumiru ako nema cirkulacije. Sva sreća pa je snimak OK, menjaju mi terapiju, pijem malo jače antibiotike, aspirine isto ali mi dodaju vitamin E, 1000mg dnevno plus Anlodipin od 5mg koji zamenjuje Trental.

Opšta zbrka, moramo svaki dan u podne na kontrolu kože da se ne zagnoji. Moram 2 puta dnevno da perem noge u Pervinoks rastvoru (1: 10) sa vodom, neće mi biti dosadno do Beograda…Od sad samo spavanje i ležanje, rekao doca da ne smem da se krećem više, amin.