06.02.
Odmor

Vreme se menja nagore i mi odlazimo na internet da proverimo prognozu sa čileanskog sajta. Greška, biće lepo vreme narednih par dana a ne kako su nam rekli u kampu Inka. To znači da sutra krećemo u finalnu akciju i da nema silazka u bazu dok se ne osvoji vrh…
Ostatak dana provodimo u razgovoru šta nas sve očekuje narednih dana. Ko je u mogućnosti, šalje mailove svojima.

07.02.
Nido (visinski logor 1), treći put

Standardno krećemo u 7 kao što je i planirano za treće penjanje na Nido. Super se osećam, aklimatizacija je bila više nego uspešna, dišem savršeno i imam snage u nogama. Do sada smo u proseku išli 6-7 sati do Nida, a ovaj put smo za sat-dva bili brži. Čekaju nas naši šatori, topimo sneg i skupljamo vodu za sutra kada idemo ka drugom visinskom kampu - Berlin. Dan prolazi u topljenju snega. Uveče se pakujemo u vreće, čeka nas nimalo topla noć. Pakuju se i boce u vreće (nimalo prijatno, hladno!!!) da se ne bi zaledila voda… i pravac carstvo snova..

08.02.
Berlin – visinski logor 2

Čaj, doručak, ništa na brzinu, pakuju se neophodne stvari i pravac Berlin. Prvih 30 min sam “krepao” ali ulazim u ritam. Topao dan, brzo stižemo (3 sata tabananja), postavljamo šatore i topimo vodu. Od sada samo u organizam unosimo samo tečnost, nema klope. Dogovor je da krenemo u jedan sat posle ponoći ka vrhu. Čak sam uspeo i da odspavam malo jer sam jako lose spavao prethodnu noć, skoro ništa. Bilo je veoma hladno i toliko sam tečnosti popio da sam 3 puta u toku noći morao da izlazim zbog vršenja nužde, krajnje neprijatno na ovoj hladnoći. Predveče se svi pakujemo u šator i topimo sneg, pijemo čaj i spremamo rezerve vode za pohod na vrh. Vreme u šatoru prolazi super, u razgovoru, šali, slušanju Jaćimovih iskustava. Oko ponoći ustajemo i polako se pakujemo. Hladno je napolju, oko minus 15 ali nema vetra i vedro je. Pakujem boce sa vodom, snowboard, kacigu i Samsung snowboard expedition zastavu. Krećemo tačno u jedan.

09.02.
Akonkagva

Dragan kaze imamo oko 9 sati pentranja do vrha, da će biti hladno i da moramo piti vodu non-stop. Kako uspon na Akonkagvu napreduje, sve je hladnije. U jednom trenutku je -28 a kad dodate još vetar koji se pojačava na Traverzi, imate osećaj da je blizu -40. U pošetku mi dosta trnu ruke i često stajem da ih grejem, što baš i nije preporučljivo. Ne obraćam puno pažnje na noge jer su mi snowboard čizme uvek u knap i zato mi pomalo trnu noge što nikako ne valja na ovakvom usponu. Unosimo puno vode u sebe ali uporedo dobijam izuzetno jake grčeve u stomaku.
Šta sad? Šta se desava? Zar baš sad?
Uskoro dobijam odgovor zato što i Nikoli nije dobro od vode koju smo zajedno topili. Zar je moguće da se otrujemo pred sam vrh? Prilazim Draganu jer je i on istu vodu topio. I njemu je loše! Mašala! Savet je: ćuti i trpi... Polako počinje da sviće a ja umirem od bolova, molim Nikolu da me “pokriva” i čeka dok ne obavim sve što sam imao na 6300m u 7 ujutru na minus beskonacno ?. Nekako sam preživeo ali sam povratio snagu, taman pred ulazak u Kanaletu, zadnju “prepreku” pred vrhom. Užas, sve sam sipar, sitno i polusitno kamenje koje te non stop vraća unazad a snowboard na leđima postaje sve teži. Nikad kraja a vrh deluje tako blizu...poslednjih pola sata se osećam kao posle maratona, pet koraka pa pauza….
Najzad vrh - jeeeee, ne mogu da verujem, Akonkagva 7000m, sam sam izneo svoju dasku, uspeo sam.. Dragan me dočekuje raširenih ruku kao i Nikola, osećam koliko su iskreno srećni što sam uspeo... Nikad nisam ni sumnjao u Extreme summit team. Pored toga što Dragana odlično poznajem, Nikola je na mene ostavio vanserijski utisak. Dobio sam super druga i upoznao još boljeg čoveka.
Vadim zastavu, slikamo se, čestitamo i uživamo u pogledu. Ponovni nedostatak snega (Kalapatar 2003, Himalaji) nas nije puno omeo jer je ipak na pojedinim delovima bilo snega kao i na vrhu gde smo mogli da se slikamo i snimimo material za Samsung snowboard expedition 05. Jos uvek ne mogu da poverujem da smo po drugi put (MontBlanc 2001) uspeli da napravimo rekord. Posle preloma butne kosti, jurnjave, ponovo sam izneo svoj snowboard ovaj put na najviši vrh Južne Amerike (6962m) i vozio dasku. Imam drugi put tu čast da tako nešto osetim uz pomoć drugova iz Extreme summit teama. Nije mala stvar postati prvi Srbin u istoriji koji je skijao sa te nadmorske visine i izneo sam svoju dasku.
Vožnja niz planinu i nije bila vožnja, već borba za život! Više sam padao nego vozio svoj board. Ali ko ne veruje, neka proba! Na sedam hiljada metara jedva se diše, a mišići uopšte ne slušaju. Poprilično umoran silazim prema Nidu dok me Dragan posmatra kako se teturam i padam skroz iscrpljen. Na njegovo pitanje koliko sam vode popio, odgovaram - samo pola litre jer je voda zagađena... Dragan samo što me ne udavi zato što je minimum 2 litre pre vrha. Dragan mi uzima dasku i šalje Nikolu da me kljuka vodom i vodi računa kako hodam. Pitam Nidžu da li je i on malo pio vode, kaže isto koliko i ja ali mu je ipak bolje…? Srbija!