|
27.01.
Mendoza
 Dan
je protekao u kupovini neophodne opreme - gas, podloške koju
sam zaboravio kao i naočare zbog čega me je Jaćim osudio da
nosim lap top do baze… Prošetali smo se i da platimo dozvole
za penjanje i kupimo klopu. E tu je načinjena velika greška
pošto smo mrtvi gladni išli u kupovinu pa se ispostavilo da
smo na kraju uzeli 3 puta više klope nego što nam je potrebno.
Na kraju smo Nikola i ja za večeru pojeli tonu hrane, kao
ribice kad im ubaciš hranu pa ne znaju kad je dosta. Ranije
ležemo, skuplja se snaga!
28.01.
Put za Horcones (2800m)
Lepo smo se naspavali jer nam je autobus kretao tek oko 10.15h.
Brzo stižemo do stanice, ukrcavamo se I istog momenta odlazim
ponovo u carstvo snova. Nakon 4 sata vožnje i klackanja kroz
planinčuge stižemo do Arahonesa gde duva jak vetar. Na moje
zaprepašćenje tu su i dve-tri žičare (koje inače ne rade na
25 stepeni a tako bi bilo dobro da možemo da se provozamo).
Čekamo da nam agencija Lanko pokupi vreće sa hranom i opremom
koja ide do Plaze de Mulas (bazni kamp 4370m). Uskoro dolaze
džipovi po nas; ukrcavamo se, krećemo i uživamo u prelepim
predelima Anda, uz neizbežnu prašinu. Stižemo u Horcones na
2800 m visine, gde podižemo šatore. Cimer Ljuba, Nidza i ja
odlazimo u šetnju. Ležem već oko 20h jer sam i ovako došao
mrtav umoran iz Beograda. Zaspao sam a da nisam ni primetio
kad je Ljuba cimer ušao u šator.
29.01.
Confluensia, 3.300 m
Ustajemo oko 6.30, doručkujemo i pijemo čaj. Pakuju se šatori,
vreće i pravac Confluensia. Bez ikakvih problema stižemo za
otprilike 5 sati. Veoma nezgodna stvar je da nas ceo put prati
jak vetar u kombinaciji sa prašinom koja ulazi u oči, usta,
uši…. Dižemo šatore i odmaramo dok napolju divlja vetar koji
prasinu uvlači u svaki deo šatora. Posebno sam morao da obratim
pažnju na lap top da ga čestice prašine ne bi onesposobile…
Ceo dan provodimo u odmoru, ispijanju vode na silu (da ne
bi dehidrirali) I opuštenom brbljanju, spremajući se za sutrašnju
aklimatizaciju do 4.000 m.
30.01.
Aklimatizacija
 Oko
8h krećemo na aklimatizaciju. Dogovor je da se ide bez rančeva
kako bi nam bilo što lakše. Nasuprot tome, Jaćim me savetuje
da ga ja ipak nosim zbog treninga. Proveli smo oko 6 sati
u planini, došli do 4000m i brzim tempom se sjurili natrag
do Confluesie. Osećao sam se odlično, samo je jedna stvar
počela da mi smeta pred dolazak u kamp - to je bol u levoj
nozi na pripoju butnog mišića i kuka zbog nezgodnog položaja
prilikom spavanja.
Ružan i podmukao bol u samo jednoj maloj tački. Osećam blag
umor, trudim se na silu da popijem što vise tečnosti sto mi
polazi za rukom… I odjedanput, posle vrućine i nesnosne prašine,
menja se vreme: na naše zaprepašćenje počinje da pada jak
sneg ?! Jaćim nam govori da se to nikad nije desilo tu i da
majke dovode svoju decu da se igraju oko jezera u to doba
godine. “Dan posle sutra” uživo, kijamet i minus, sve iznenada.
Uveče je sve tako bajkovito izgledalo, kad izađeš iz šatora
da odeš do WC-a pred spavanje, vidiš gomilu šatora kako sijaju
od baterijskih lampi u nedođiji punoj snega. Pred spavanje,
Ljuba i ja smo malo razmenili utiske i zaključili da nam ovo
vreme moze dobro doći pošto nas sutra očekuje “pakao” u vidu
uspona sa 3300m do baznog logora koji se nalazi na 4370m.
To je oko 8 sati pešačenja gde vrućina ubija i sunce nemilosrdno
peče.
31.01.
Put ka Plazi de Mulas, baznog kampa na 4370m
Da smo znali šta nas čeka, pili bi Ginko kao Ljuba cimer
a trenirali kao Ćele, hiperaktivni doktor iz Kragujevca. Sneg,
hladnoća, većina nas u patikama jer snega nikad nije bilo
do baze. Šta ćeš, što se mora nije teško, odlično vreme za
tabananje. Sve funkcioniše super prvih sat vremena a onda
na scenu nastupa isti bol od juče. Priklješten nerv se ponovo
javlja jer opet nisam obraćao pažnju na to u kom položaju
spavam. Kako god, hodam i koncentrišem se da mentalno odagnam
bol. Ne mogu lepo ni da podignem levu nogu ali mozak je čudo.
Posle 2-3 sata bol prestaje, mada me je dosta iscrpeo. Prelazimo
u drugu dolinu iz koje imamo još 4 sata penjanja. Ranac postaje
sve teži, pritom jedan od članova ekspedicije ide dosta sporo
i veoma mu je loše zbog čega svako uzima ponešto iz njegovog
ranca dam u pomogne, pa i ja. Sve do 4000 m je manje više
ok ali posle toga postaje prava tegoba nositi ranac i sebe.
Umor nas stiže, a moj loše namešteni ranac mi je još više
otežava situaciju. Brže se zadišeš i telo ti je veoma umorno.
Kretanje se usporava da bi kako tako ušao u ritam pred poslednju
uzbrdicu pred baznim logorom. Veoma bitna stavka koju moram
da pomenem je da sam ostao bez vode na pola puta. To me je
dodatno usporavalo, jer se vreme promenilo u toku dana i sunce
greje veoma jako na ovoj visini. Sreća pa mi je Nikola pozajmio
malo njegove vode.
Činilo mi se da posle 100 godina pentranja vidim bazu iako
smo išli “samo” 8 sati po svim vremenskim prilikama koje se
mogu zamisliti. Izuzetno iscrpljen i umoran, krenuo sam odmah
da postavljam šator sa Ljubom nakon što sam popio pola litre
vode da se oporavim. Prvih deset minuta mi je bilo veoma lose,
mislim da me jedino glava nije bolela. Nakon postavljanja
šatora, vreće i podloške za spavanje Dragan nas zove na čaj
u šator koji će nam biti trpezarija narednih 5 dana. Kako
sam ušao u šator tako mi je bilo bolje i već posle prvog čaja
sam opet počeo da vilenim. Vidim da se to Draganu neki put
dopada a neki put ne, ali šta da mu radim, “život nije bajka”.
Kinji i on mene ceo put, ne da kremu, lekove, savete,… Ovde
mu je sve oprošteno jer se čovek drugačije ponaša u planini,
bez kiseonika.
Oko 21h nam stize skromna ali jaka klopa sa salatom na 4370!
Svako beži u svoj šator, ja pravim odmah sebi supu jer sam
izgubio puno tečnosti a toplota uvek dobro dođe. Brzo sam
se ugrejao, u šatoru izmerio puls koji je bio isti kao Ljubin
koji je do baze popeo prvi, pre Dragana. Umro je od sreće
i izjavio kao bi se on sad popeo na Akonkagvu za 3 dana. Zaspao
sam kao beba oko 22h.
01.02.
Bazni logor
Ustao sam u 9h, mnogo se bolje osećam, leđa me malo više
bole ali to nije problem pošto danas samo odmaramo i gledamo
da smo dalje od Dragana da nas ne proziva. Ono što je dobro
- naredna nedelja će biti OK, vremenske prognoze su super.
To je jako važno s obzirom na prošlu nedelju gde niko nije
popeo na vrh jer je vetar svima počupao šatore na -40C. Ležem
opterećen sutrašnjim danom u kome nas čeka još1100m, gore-dole…
02.02.
“Mali Radojica” - penjanje do Nido de Condors (5400m) i nazad
 Slabo
sam spavao i sanjao trista čuda, pored toga nekoliko puta
u toku noći sam išao u WC koji je 100m udaljen od naseg satora
a nije baš prijatno ustajati iz tople vreće na debeo minus…
Ustajemo oko 6.30, pokret je u 7. Celu ekipu Extreme summit
teama čeka “pakao”. Kako nam je Dragan objasnio, ko izdrži
današnji dan a ne “lipše”, uradio je 80% posla. U rancu imam
oko 5 kg, i osećam se sveže sve do 4.900m. Od tad počinje
mentalna borba sa mišićima i plućima… Sunce je sve jače a
Nido kao da je sve dalje. Ipak posle 6-7 sati penjanja, stižem
na 5400m, pet minuta dolazim sebi jel mi je glava kao tuč.
Postavljam šator sa ostalim članovima tima, zujim po kampu
srećan što se brzo vraćam u normalu. Ukupno provodimo oko
sat vremena (Jaćimov savet) i krećemo na dole. Sizifov posao
na delu. Na Nidu smo sreli trojicu planinara iz Novog Pazara
koji su prethodni dan osvojili vrh i sada se vraćaju u bazu.
Pre dva-tri dana preživeli su oluju koja im je iscepala satore
na Nidu! Temperatura od -48C, jak olujni vetar - svaka im
čast… Tek pri povratku sam video koliko smo se peli, trebalo
mi je 2 sata da se spustim, ojadio sam kolena do baze. Dobra
večera i pravac šator. Zaspao sam odmah snom pravednika a
budio se tokom noći svaki čas, kao da sam najveći zlikovac… |
