26. januar
Buenos Aires, Mendoza

Posle 13 sati leta iz Milana do Buenos Airesa tokom koga smo se više nego ukočili, sačekala nas je letnja klima, zelenilo i veseo narod. Pravi doživljaj kada vas iz Beograda ispraća sneg i minus a pritom znate da vas uskoro ponovo očekuje zima u još “gorem” obliku - na Andima. Polako se pakujemo u taxi i krećemo ka drugom aerodromu, onom za lokalne letove. Sa njega bi trebalo da odletimo ka Mendozi, jedinog grada u pustinji nadomak Akonkagve. Pišem trebalo, zato što se naravno stvari komplikuju.

Povratnih letova nema, što znači da ćemo se u povratku (u najboljem slučaju samo) 12 sati ili 1200 kilometara klackati autobusom nazad od Mendoze do Buenos Airesa. Pritom, let je tek u 18.10 po lokalnom vremenu (22.10 po našem) tako da moramo da ubijemo više od osam sati. Tu su i doplate za prtljag jer je dozvoljena težina u lokalnom saobraćaju manja a mi smo naravno prepuni opreme. Dragan ratuje sa Argentincima koji pokušavaju da nam uzmu što više para ali to je normalna pojava u ovoj zemlji. Nismo se dali.

Prtljag predat. Gde ćemo, šta ćemo? Pa naravno, u kratko razgledanje Buenos Airesa i na ručak da na miru popričamo o Akonkagvi, posle svih jurnjava u Beogradu i histerije oko spremanja za odlazak na najviši vrh Amerike.

Dragan nas vodi u sam centar grada, u ulicu 9 de Julio -Devetog jula, gde se nalazi simbol grada, “Obelisk”. Ova ulica nadaleko je čuvena po 24 trake. Ono što nas je začudilo je da je grad od 7 miliona stanovnika poluprazan u sred podneva. Da li je moguće da u Južnoj Americi koja ima tako opušten imidž, svi rade, za razliku od nas gde svi sede po restoranima i kafićima u toku radnog vremena?

Buenos Aires je pun zelenila i vedrih ljudi - preplanulih Argentinki i slatkih debeljuškastih Argentinaca. Sunce koje peče, neprestano nas podseća iz kakve smo zime upravo utekli. U oduševljenju zbog klime i leta, kupujemo sočne argentinske breskve koje nam tole žeđ. Uskoro stižemo u ulicu Riobamba koja je blizu naše ambasade i sedamo u već provereni restoran “Hollyfood” gde nas za 9 pezosa po osobi (3,2$) očekuje više od 40 vrsta jela bez ograničavanja naše alpinističke proždrljivosti koja je dovedena do savršenstva.

Nakon obilnog ručka krećemo natrag na aerodrom da se napokon čekiramo za Mendozu. Već se radujemo udobnoj postelji i tušu koji nam itekako nedostaju nakon ovako napornog puta. No, problemi ne prestaju: avion kasni a aerodromski službenici i dalje pokušavaju da nas opljačkaju za prekoračenje dozvoljene težine prtljaga.

Možda je ovo idealan trenutak da vas upoznam sa večno izgubljenim, legendarnim doktorom ekspedicije g. Čelikovićem koji svaki minut u toku dana proživljava u svojoj glavi borbu sa planinom. Naravno, od Čeleta i ove godine očekujemo solo tačke, poput onih prethodnih, kad se putovalo za Nepal, kao što su ostavljanje pasoša kod kuće i neodlazak na Himalaje, izgubljeni prtljag koji stiže tek pred kraj ekspedicije, nosenje nedozvoljenih stvari u avion gde su Italijani hteli da ga “dekontaminiraju”…. Šta li nas ove godine očekuje od našeg doktora?

Konačno se ukrcavamo u Argentina Airlineas i krećemo. Posle jos dva sata mirnog leta stižemo u Mendozu, prelep grad čija veličina na prvi pogled vara, jer ostavlja utisak gradića a ima 700.000 stanovnika. U trenutku kad smo stigli do našeg hotela, snimatelj ekspedicije shvata da mu je ranac ostao na aerodromu. Tu je zamalo bio kraj naše ekspedicije jer mu je Dragan demonstrirao neke borilačke veštine koje nisu za ovaj tekst.

Nikola i ja se smeštamo u sobu, uključujemo klimu koja je više nego neophodna i - pravac tuš. Smeštamo se u krevet oko 23h (kod nas 3h ujutru) i lagano odlazimo u carstvo snova da bi nas u pola noći probudio Maradona lično i javio da su nam za sutra obezbeđene karte za utakmicu Boka Juniors - River Plata…. Ah, kakav je to divan san bio.